Poželiš ponekad da se odmakneš i ugledaš svoj odraz u tuđim očima.
Poželiš da čuješ svoj glas koji se odbija od tuđeg uha.
Poželiš da osetiš svoj dah na tuđim usnama.
Poželiš da navlaženim kažiprstom pokupiš užareni pepeo kojim si pecnuo jagodice tuđih obraza.
Već godinama ti svaki dan započinje i završava kratkim mislima na tuđi osmeh, traje nekoliko trenutaka, bljesne kao želja izlečenog za jednim dimom, pa iščezne.
Radiš, dišeš, pevaš, žvaćeš, piješ, pričaš, ljubiš, hodaš.
Onda jednog dana, onako neočekivano, iz automobila parkiranog na semaforu čuješ Iz kolotečine istupiću hrabro, uspavane dne probudiću tajnom, pa okreneš taj broj i kao da nastavljaš tamo gde ste stali, a ne pamtiš kad je to bilo, kažeš:
-Da mi je da te navatam na koji sat ove nedelje,
da čujem kako mi je, dok ti pričam…kad možeš?
-Sada.
