Praktična šala

Село. Мој деда централна фигура.

Око њега окупљена фамилија, млади, стари, пијни, трезни, како ко. Напољу провала облака, хектолитар воде по милиметру квадратном, тако је изгледало. Лије, бре. И грми, да се усереш.

Деда се окреће ка једном мом рођаку, мој старији брат од стрине. Ја сам био још мали, а био сам и дедин миљеник, па те своје практичне шале није збијао са мном. Миле је био старији, јачи, и руменији.

- Миле, знаш ли да ја могу да погодим како ти стојиш?
- Како то мислите, деда Радивоје?
- Па мислим, не морам да те видим, довољно је да ми викнеш тамо из дворишта "Како стојим?!", и ја ћу одмах да погодим, к'о из топа!

Миле је одговорио да то нема шансе, и да он у то, просто, не верује. Деда је међутим и даље тврдио да има ту магичну спосоност да погоди како неко стоји.

Једини логичан наставак је био да Миле докаже како деда није у праву. Изашао је напоље. Деда је, и не гледајући где је Миле, викнуо да се одаљи још мало, јер му је превише лако да погоди тако. Близу је то. Миле је већ био прилично мокар.

- Деда Радивооојееее!
- Моооолииим?
- Како стооојиииим?!?
- Шта кааааажеш Милеееее? Не чујем тееее!
- Каааако стооојииииииииим!!!?
- Не чујеееееем!
- КАКО СТОООООЈИИИИИМ!?!?!
- Ааа, то Миле... Стојиш к'о говно на киши!!!

У просторији је пукао смех као круна на дедину успелу шалу. Смејало се старо, младо, пијано и трезно.

Након неколико секунди ушао је Миле, мокар до голе коже, са осмехом киселијим од најзајебанијег грејпфрута.

- Јесам погодио, Миле?

Миле је само климнуо главом и сео поред смедеревца да се суши, док се деда спремао да се нашали са још неким.