Svako od nas ima te momente. Bar se nadam... Ne, sigurno ima! Mislim, mora! Zar ne? Nadrkaš se sam na sebe i udri. Psuješ majku, oca, nazivaš se, uslovno rečeno ga, pogrdnim imenima i tako. Onda dođe odgovor od tebe, uslovno rečeno njega, takođe u vidu psovki i uvreda na svoj, uslovno rečeno, njegov račun. Onda staneš i shvatiš da se u nekim krugovima takva komunikacija sa sobom, uslovno rečeno sa njim, smatra oboljenjem, al ti onda sledeća tvoja psovka, uslovno rečeno njegova, skrene tok misli i vraćas se totalno besmislenoj raspravi sa sobom, uslovno rečeno, sa njim.
-Primer? Koji će mi ku*ac to!
-Opet sereš majmune jedan, znaš da se lože na izdrkavanje metaforama i kilometarske primere, budi malo konformista, daj mu ga malo, navalentno, ambivalentno, prepotentno, inherentno, floskula ovo ono...
-A koji si ti sad ku*ac da mi pričaš ko se na šta loži??? Alo bre šabane, o kakvom izdrkavanju pričaš, pogledaj sta pišeš!
-I ti pišeš isto koliko i ja...
*Momenat gde shvatiš da nešto zaista nije u redu...
-Ne, ne, ne matori, ja sam glas razuma, ti si ono što je ostalo od pokojnog čukundede Stanojla što je sekirom svaki dan jurio našu jadnu čukunbabu, Bog da joj dušu prosti, dok jednog dana je, jadnu, nije uhvatio grč pa je Stanojle stigo sa onom sekirom od dvaes kila... To je zapisano u genima...
-AHA! Vrati se na deo gde sam ti rekao da počneš da kenjaš i metaforišeš! Ni ti ne možeš pobeći od gena!!!!
-E stani sad. Mala digresija. Skontaj ova pravila pisanja sa desne strane.
-Da. Naravno... Šta sa njima?
- Pa ne, zar ne kontaš?
-Šta koji ku*ac?
-Pa ne koristimo s, c, c...
-Misliš š, ć, č... ? Ja koristim... A ti ako hoćeš vrati se i ispravljaj.
-A da odložimo ovu raspravu za kasnije?
-Mene iskreno zabole, smorio si... Ne želim da budem u koži onih 27 ljudi što će pročitati ovo...
-Ma kojih 27, samo ti sanjaj, sad se masa loži na postere mi smo out...
-A i to što kažeš... Ae idi ispravljaj slova pa se čujemo, heheh "čujemo", mislim mi se svakako čujemo.
-Nažalost...
