Žuriš kroz Knez, kasniš na posao, sastanak, kafu, šta god da u tom momentu smatraš neizmerno važnim u tom danu, a samim tim i čitavom Univerzumu. I tada se pojavi on – ili ona – sa debilnim pitanjem i pre svega suludom namerom – da ti proda razglednicu, čestitku za tobože nezbrinutu decu, zlostavljane žene i ostale nevidljive, neme članove ovog tužnog društva. Pride te zbunjuje pitanjima poput “kako si danas”, “pa kuda to žuriš”, “nije li danas divan dan” i ostalim poštapalicama rezervisanim samo za komšiluk na stepeništu.
Kada te prođe prvi zbun, prelazi na klepetaranje o humanitarnoj akciji i poziva te da se pridružiš malobrojnim srećnim ljudima ovog grada koji uspevaju da odvoje minut svoga vremena i SAMO 200 dinara za razglednicu koju su crtala poplavljena romska LGBT deca bez roditeljskog staranja sa duševnim i fizičkim invaliditetom iz Male Moštanice i time nesebično pomogneš njihovim bednim životima.
Ukoliko pristaneš, presretaču na tih par minuta postaješ saborac, ortak, brat, kum, car, idol… Ako odbiješ, postaješ parče ljudskog šljama bez osećanja, vredno jedino gnušanja sa kojim te presretač pozdravlja i sarkastično želi “prijatan dan, gospodine,” u sebi misleći “dabogda ti za lekove trebalo…”
