Писма која пола редакције пише другој половини, не би ли смор и учмалост претворили у занимљиву друштвену игру.

Душепогубна скаламерија склопљена од најбеднијег парчета дрвета, оронула, са попишаном постељином и фекалним мрљама.
Па, ипак тако пријемчива, удобна, јер не клати се ни лево ни десно. Стоји у месту, чврсто и гордо, призивајући хорде једноличних створења у свој загрљај, пружајући им неизмерну радост и усхићење.
Не осећају они смрад својих телеса, учмалост идиличне, идентичне свакодневнице, ни бол који им причињава, јер су одвећ навикли да га гуше привидном срећом произашлом из чињенице да још ништа нису изгубили. Ко јебе то што ништа нису ни добили.
Једину мучнину осећају у чињеници да се неко усудио протурити главу кроз труле прорезе дрвених решетки.

...Мислим да је седми мај. Година је 1913. делимо једну паштету нас тридесетпеторо. Ћутимо. Тишина се осећа у ваздуху, готово да смрди. Дезорјентисаност. Већ 193 дана је прошло од последњег пута кад је писмоноша донео од Врховне Команде наређење у ком је писало: Чувајте положај.
Од тад није испаљено ни једно пушћано зрно. Јесте једно. Јова је опалио једном на вепра. Вепра нико сем њега није видео.
Учмалост, безвоља.
...
Тренутак који су готово сви одавно престали да сањају, а камоли да се расправљају и да нагађају кад ће бити и шта ли ће писати прошао је пре више од две године.
Долази писмоноша.
Гледају га као фатаморгану сви до једног, нико не проговара мислећи свако исто, мислећи да само он види њега кога су већ престали да очекују. Готово већ колективно на њега заборавили и утонули свако у своје снове поспешене јаким халуцинацијама због глади јер хране ко зна колико већ дуго нису имали.
Писмоноша проговара:
Помоз Бог Јунаци!
Сви у истом тренутку скачу на њега! Истргоше му поруку у истом трену.
Врховна Команда!! Гласно се дере овај што најбоље чита.
ШТА КАЖУ! рекоше сви ко један.

Предивна ствар за уши да чују што захтева посебну вештину и знање као и дуг језик за именовање свих иструмената који се користе. Бенд овакве музике обично има од 10 па надаље чланова којег чини једно женско, профа из музичке којем је ово хоби, неко мушко које је дошло због те женске и остали који воле "средњи век" фазон. У зависности од земље до земље варира им популарност ал' имају велику популарност међ' људима у земљама које могу да се поносе богатом средњевековном традицијом. Чудно је да код нас отприлике једини фанови тип људи који иде у опере сваку недељу чисто као део музичког образовања, једино се Келти могу потпасти под ову групу ал' то само због виолине коју свирају, што је стварно необично кад се зна да имамо да се поносимо средњим веком чак и више него неки Шваба из Дрн-дрна којем је до 19. века владао мали кнежић Франсоа који је добио земљу од неког немачог цара који је био само лакеј племству. Вероватно мало због остатка социјализма и Партизана који су покупили све странице историје да би славили како су бежали од истог Швабе, мало због срама што су нас Турци почистили и јебали ионако смо могли ми да јебемо њих и мало због тога што смо сви ми поменути Турци па заигравамо само на источњачке зурле - мада опет и то је средњевековна музика тако да се и не губи ту пуно. Наравно има и рокера ту ал' која им је вајда кад почињу да звуче једно те исто кад им је довољно само да направе један средњевековни бенд и коначно унесу ту "дуго очекивану живост" у учмалост музичке сцене што се проповеда већ доста дуго.