Bio jednom jedan ekser. Lep prav i sjajan. Dok su njegovi drugovi išli na posao on je ostajao kod kuće, u svojoj kutiji. Nije mu se dopadalo kako njegovi drugari dolaze kući iskrivljeni, ofucani i prljavi od posla, neki se nisu ni vraćali, to mu se uopšte nije dopadalo. On je furao svoj stil, prav, zdrav i sjajan, za ostalo ga je bolio kurac. Podsmevao se svojim drugarima radi izgleda i zakucanosti na dno, govorio im je da su budale jer idu tako da ih unište. Govorio im je da budu kao on. Mislio je da mu ništa više sem njegovog lepog, pravog i zdravog izgleda ne treba. Živio je uveren u to. Jednog dana desio se strašan potres, ispao je iz svoje kuće na ulicu, na ulicu sa koje se nije mogao pomaći. Vreme je bilo loše, kišilo je, sve je bilo blatnjavo. Ekser se nije mogao pomaći i postajao je gori od svojih radnih drugara. Prošlo je dosta vremena a ekser je postao najružniji u svojoj generaciji. Bio je kriv, sav rđav i izlomljen. Tako mu je i trebalo.
NARAVOUČENIJE: ne ostavljajte svoje eksere van kutije. Uhvatiće ih rđa pa ih možeš baciti.
