Prisoja

Onu strana brda koja je osunčana tokom celog dana, naš narod zove prisoja. Za razliku od osoje, ona je pod uticajem našeg toliko voljenog sunca, poprimila takve karakteristike koje su upravo ono što čovek prvo pomisli kada mu spomenete prirodnu idilu. To je uglavnom proplanak okružen brojnim listopadnim drvećem poput breze, hrasta, bukve, javora... Prepun raznobojnog, mirisnog cveća i najzelenije, najmekše trave u koju bi se čovek uvaljao, ušuškao i spavao kao u devojačkom krilu. Okupan vrelim letnjim suncem, i istovremeno osvežen povetarcem koji na proplanak izbija noseći svežinu koju je pokupio milujući nežne vlati trave, šumsko lišće, i mirisne behare, svaki živi stvor oseća svu ljubav naše majke prirode. To je mesto koje nekom iskonskom snagom vuče ka sebi sva živa bića, nesebično dajući neku okrepljujuću prijatnost i preko potreban duševni mir. To mesto smiruje, opušta i istovremeno puni nekom unutrašnjom snagom koja toliko naliči na plamen ljubavi i strasti.
Nju poseću srne, srndaći, raspevane ptice, umilni zečići i lukave lije. Ali i jedan mladi momak goneći svoje malo, belo stado. Šta on zapravo radi tu? Vodi ovce na ispašu i da odspava? Ne, on je tu došao privučen pesmom. Umilnom pesmom koja dolazi iz prelepog, belog grla, rumene, plavooke pastirice. Prilazi joj da zajedno pevaju na prisoji, tom jedinstvenom čudu prirode.