Pritaja

Otpočnemo odnos, kakav takav... pa ga održavamo ustaljenom recepturom.
Ja joj se bunim; recepturi jelde, jer sam originalniji od toga, a tebe baš to zasmejava i nazirem ti osmeh. Nazirem ga čak i kad ga prikriješ ustaljenom ozbiljnošću, jer se ti sporadično pribojavaš bežanju od forme.
Ne zameram ti. Ima vremena.

Kad se osetiš dovoljno slobodno, vratiš mi se. Da zajedno pobegnemo nošeni mojom ludošću. Svhataš banalnost našeg odnosa, pa se latiš misli da si lakoverna, te uživaš u njemu.
Ja ti dopuštam da mi veruješ, sve dok mi je u interesu. Iako sam ti obećavao istinu, potvrdio sam tvoju lakovernost.
Sačekaj da ispravim.

Ja se vraćam na formalno i ne dozvoljavam da ti dalje mažem oči nekim lucidnim idejama. Strpi se, znam da želiš nazad onaj stari odnos. Ja ti se javim kojom stilskom figurom, čisto ovlaš. Ovlaš za tebe, a za mene veliki korak. Možda sam preskočio koji stepenik, ali kasno sad.
Kako si?

Zatim ti vremenom nudim scenario. Ti ga prihvataš sa oduševljenjem, dok meni zvuči kao odlična zamisao. Hajde zajedno da je režiramo, hajde da se međusobno dopunjujemo. Ne dozvolimo da to zvuči kao kliše. Kliše je, uostalom, tako glupa reč.
Ipak u tu predstavu koju smo režirali smo zaboravili da implementiramo nas.
Zapravo, ja sam zaboravio, pa sam zaboravio da ti kažem, pa je vremenom postajalo sve tegobnije da išta izustim.
Pritajio sam.