Prodao dušu đavolu

Лихварска хуља, тај ђаво. Све ти да, све што ти срце иште, а још више ти узме и дупло отме. А човек к'о Грчка, пао му кредитни рејтинг. Клонуо духом и целим бићем. Отишао у стечај, опколили га повериоци. Кажу, нема од њега ништа, пропада. Још кажу, најбоље га приватизовати. А ђаво управо то и има на уму.

Када човек свесно препише душу на ђавола, обично то ради са неком, по њему, адекватном компензацијом на уму. Слава, успех, новци. Три речи, један појам. Кад имаш једно, имаш сва три. Здравље и дуг живот ретко ко тражи, што је и разумљиво јер је ретко ко тако приземан и скроман, а и зато што се то баш то добро здравље веома често узима здраво за готово. Док год се њиме може похвалити не придаје му се много значаја.
А жељени друштвени статус и испуњење снова коштају. Много. Много одрицања у оба случаја. У овом случају, одрицање од сопствене душе. Одрицање зарад сневања сна на јави, који наспрам вечности у паклу, заиста делује као интермецо између два веома мрачна чина Фауста.