Širom otvoriti oči.Doživeti prosvetljenje nakon višegodišnjeg duševnog mraka.
Trenutak kad se lupite po čelu i kažete : Sad mi je sve jasno!
Dešava se kad shvatite da vam neke ustaljene radnje ili neki ljudi nikad nisu trebali u životu.Džaba ste se trudili da živite normalno, kad ste sve vreme razmišljali u pogrešnom pravcu.
To je onda kad se trgnete, udahnete duboko i krenete ispočetka, samo ovog puta bogatiji za iskustvo i mnogo pametniji.
1 : Cico, šta će ti te naočare? Nije valjda da ti trebaju za čitanje, pa tek ti je četrdeset peta?
2 : Jebi ga, šta da ti kažem, neke žene u klimaksu progledaju, a neke oćorave.
U realmu odeće i obuće - dobiti rupu na vitalnom delu. U slučaju obuće, uglavnom znači ujedno i umreti.
(Filip Višnjić, u Cipelgradu):
-Šljapkoooooo! Otac ti je... progledao!
(Šljapko Lokvić ustaje od stola, prebledeo. Prstima polako razmiče roletne. Filip, nosilac loših vesti, stoji ispred njegove kuće obavijen jutarnjom zimskom maglom i nastavlja):-Što ti Bog ovde uzme, tamo ti vratiiiii...
Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.
- Šta je, Brano, otkud ti u kafani?
- Ne znam šta ću s onim mojim, mislio sam do sada biće hirurg na VMA, sada mogu da mu rezervišem samo vikend u Bogutovačkoj Banji.
- Jebiga, progled'o mali, a ima i na koga, i ti stalno pričaš da je čovek najgora životinja, da grcaš, sklanjaš, skupljaš stvari ko balegar govna, a sve uz kurac, i šta ti fali?
- Jeste, nego koji đavo Mileva i ja bori se ceo vek da zaštitimo pašče od istine, sve do krivka.
- Greška Brano, ukusnije svinjče sa livade, nego iz obora, jebem te usta.
- A i to što kažeš, podoće govedo, a makar zna kakvo je stanje, jebali ga Šopskenlaufer i Kliče, Kirkbard i Satr svi u prkno, aj u zdravlje.
Dobiti belu, potkožnu bubuljicu na sred čela.
- Matori, prestani da me gledaš tim ogavnim sranjetom !
(U pozadini smeh)
- Pusti me bre brate, cedio sam je ceo dan, ni makac.
Hiruškim putem odstraniti slepo crevo.
- Ej mačore, pa gde si nema te metar dana?!
- Evo me brate, nije mi bilo dobro pre neko veče, nešto mi se smračilo i ja od...
- Odeš kod očnog?
- Ma ne bre budalo slušaj, odem na urgentni i kad tamo kažu napad slepog creva odma operacija, totalna anestezija, ne sećam se ničega al zato kad sam se probudi svanulo mi, progledao sam čoveče...
- A pa kontam, slepo crevo, operiso i to i normalno da si progled'o kad si operis'o slepo. Crevo.
- Aman čoveče ne, ma u stvari nebitno je skroz, jebeš ga bio kod mojih na selu pa me nije bilo. Gde si ti šta ima?
