Prošo Baltik i Atlantik

Onaj koji više ne bira šta će da pije.
Obišao sva mora, i topla, južna, vina, i nemačke reke piva, i hladna, severna, mora votke.
I ove naše baruštine šećeruša, i zlatne potoke domaćih.
Ali, prošli su ti dani, kada su luke još uvek bile na dan plovidbe, kada je moglo da se otplovi do Sankt Peterburga na pijani vikend pa da se vrati nazad, i u povratku svrati do veselih bordela u Gdanjsku, kod nje.
Sada ga evo, otplovljava poslednji put, moreuzom, koji deli naša, još, topla, mora povremenog pijenja od otvorenog okeana bespuća, gde su noć i dan samo različiti odsjaji na flaši, jednoj, pri kraju. Dok mu s jedne i druge strane, kao dva grebena, stoje ogromni čokanji, Baltik i Atlantik, dva ugašena svetionika, i odaju tužnu počast.
Polako već prelazi na drugu stranu, smeška mu se Đura Jakšić.
Već van kursa, u nepoznatom moru, gde dole promiču samo potopljeni toliki svetovi Zozoatlantide... Kroz vodu treperi, upletena u alge, zelena slika čiče sa stomaklije, čiji se osmeh krza u kez, čuje se lupkanje flaša na površini jedne o drugu: ničija nazdravljanja, bez glasa, bez živeli, na blagom talasanju.
Koje je more više nije važno, ni vodi li nekoj obali, bitno je da se plovi, dovoljna je i jedna fatamorgana utehe na jedan dan plovidbe.
Samo, više se i ne plovi, već pluta, ali niko još ludom kapetanu ne govori istinu, a on kao još vidi nešto, još se nečemu nada, dok i on konačno, ne klone, i pomiri se, u čekanju.
Da bi se na kraju, posle jedne burne, neopisive, noći, nekako dospelo u Hiperboreju valjda, konačno, preko severa, gde večno sunce sija kroz dance flaše, bez grozne noći otrežnjenja.