Posle noći bančenja, razvrata, bluda, alkohola i ostalih aktivnosti predviđenih za vikend, buđenje praćeno glavoboljom, gorkom kafom i litrom vode se obično završava jeddnom cigaretom. To je ona PRVA. Posledice su neminovne:
Vraća komplentan osećaj pijanstva od sinoć.
Mučnina i mantanje u glavi postaju veći nego ranije, jer ih sinoć niste bili dovoljno svesni pošto ste sada manje-više trezni...Najbolje je vratiti se u krevet.
Sediš ispred zgrade na niskom betonskom zidiću. Sve miriše na proleće. Čekaš društvo. Uzbuđen si jer je fudbal strast koju deliš sa njima. Gledaš u onaj improvizovani teren na parkingu. Još uvek osokoljen jučerašnjim golom, zamišljaš sebe u dresu omiljenog tima na ogromnom stadionu.
Nije to bio baš bilo kakav gol. Skočio si i šutnuo loptu iz vazduha. Golman nije mogao ništa da učini. Zatresao si mrežu. Bio si zvezda te utakmice i iako umoran i oznojen, beskrajno srećan dok su te drugovi nosili na rukama, najkraćih 200 metara ikad, do ulaza zgrade.
Iz daljine ti mašu Bane i Stefi. Otpozdravljaš i pokazuješ im rukom na sat. Kasne. Ni Miloš nije tu, a lopta je kod njega. Sedaju pored tebe i još jednom ti čestitaju na jučerašnjoj igri.
Dok po ko zna koji put raspravljate najvažnije pitanje na svetu, ko je najbolji igrač, zaustavlja se dečko na motoru pored vas. Prepoznaješ ga i pre nego je skinuo kacigu. Na kraju, njega svi u kraju znaju. Voleo bi da se družiš sa njim. On je kul, svakog dana ga viđaš sa drugom devojkom. Mada, znaš ga bolje od ostalih, ipak je to sin najboljeg druga tvog oca. Vidiš to kao neku svoju prednost.
Udara te pesnicom u rame, onako drugarski. Boli, ali ti si muško, stisni zube... Prija ti divljenje u očima drugara dok te pozdravlja Maki Točak kao nekoga sebi ravnog.
-Gde si bre ti mali…?
-Nisam ja tako mali, Maki… imam skoro šesnaest… Samo sam 5 godina mlađi od tebe…
-Dobro, dobro… nego, jebeš li šta?
-Nađe se tu i tamo neka ribica…
Odgovaraš, a znaš i sam da ribice viđaš samo u izgužvanim časopisima što te verno čekaju ispod dušeka.
-Lepo, lepo…
Vadi paklu i upaljač iz kožne crne jakne. Uzima jednu cigaretu i primače je ustima. Pali je onako šmekerski, žmirkajući na jedno oko od jačine plamena. Izbacuje dim iz pluća a onda te nudi. Gledaš u otvorenu paklu i savršeno poređane cigarete. Pružaš ruku i vadiš jednu. Dobacuje ti upaljač.
Nisi siguran kakav je to pogled u očima tvojih drugara ali čini ti se da nema onog divljenja od malopre. Čuješ prepoznatljiv zvuk paljenja upaljača a ubrzo nakon i osećaš miris cigarete. Ne dopada ti se. Pokušavaš da uzmeš vazduh ali umesto toga samo dim nemilosrdno guli put do pluća. Suze ti oči dok se trudiš da ne kašlješ baš toliko.
-Navikao sam na one malo slabije.
Pravdaš se iako ti niko ništa u vezi toga ne govori. Sledeći put nećeš povući tako jako, kažeš sebi. Oponašaš Makija i način na koji on drži cigaretu.
On se smeje kratko kroz nos dok baca pikavac u travu, a onda se vraća na motor.
-Vidimo se mali, možda te povedem jednom sa mnom u zezanje…
Namiguje ti kratko i ostavlja tebe i tvoje drugove u prašini i dimu motora i tvoje prve cigarete.
Dok se društvo polako skuplja ti se i dalje boriš sa cigaretom. Nisi ti neki balavac, izdržaćeš i vrtoglavicu i gorak ukus u ustima. Sledeća će biti bolja.
-Ok, većina je tu… krećemo igru?
-Idite vi… ja očekujem jedan poziv za par minuta, doći ću kad završim razgovor…Sediš i gledaš drugove kako igraju. Čekaš da te prođe mučnina. Nije moguće da si takav mekušac, misliš… pa toliko ljudi puši, niko se ne oporavlja od jedne cigarete ovoliko dugo. Kupićeš sutra sam paklu od novca za užinu, dokazaćeš sebi da si frajer. A onda ćeš pozvati Makija da te povede s njim do grada... to je život… ima važnijih stvari od igranja fudbala sa ovim klincima.
