Prva vožnja tramvajem

Iako bih za sebe morao reći da živim u gradu, svakako bih slagao na neki način. Nisam bio ni sa sela. Ali da bih došao do škole u centar grada bilo mi je potrebno par sati. Tada sam pešačio do škole jer nisam imao para za drugi prevoz. Bilo je i bližih škola ali želja mojih roditelja je bila da se školujem i odrastam u pravom gradskom duhu u društvu malicioznih dečaka, uobraženih devojčica i prepotentnih nastavnika. Već posle prvih par dana tada su počele noge da me bolu od hodanja, leđa su me bolela zbog teških knjiga. Patike su mi prsle i kada je padala kiša bio sam mokrih nogu po ceo dan. Bivao sam iscrpljen toliko da sam bio u stanju da prespavam pola dana u školskoj klupi.
Ono što me radovalo tih dana jeste prizor gradskog užurbanog života. Nikad se nisam zadržavao u gradu. Uvek sam imao toliko vremena da stignem u minut na čas i da se vratim kući peške pre nego što padne mrak. Samo usput, prolazeći bulevarima, trgovima i popločanim stazama uspevao sam da ga vidim. Bio je tako divan. Tramvaj broj 1. Kada bih ga ugledao osećao sam se kao pred nekakvim božanstvom. Elegantnan crveni tek dospeo iz Španije. Kada je on prolazio čitav asfalt je blago poigravao pod njim. Takav zvuk bi me naročito uzbuđivao. Onda bi stao na tramvajsku stanicu gde bi se vrata automatski otvorila par ljudi bi užurbano izašlo, a zatim bi deca uskočila u vagon hitro a stari penzioneri sa šeširima na glavi i bake poštapljene polako uz pomoć mladih džentlmena bivali ukrcani. Zatim bi se začuo karakterističan zvuk sirene na tramvaju, vrata bi se zatvorila i on bi nastavio da klizi dalje šinama. To je bio najlepši prizor u očima jednog deteta.
Moja želja za vožnjom tramvajem se pojačavala iz dana u dan, iz trena u tren. Bio sam ljubomoran na decu koja su prepričavala doživljaje iz tog prevoza. I nisam slušao o tim događajima samo bih se izgubio kada bi pomenuli da su bili u tramvaju. Mogao sam da osetim prijatan miris unutrašnjosti, i gomilu ljudi koja zadovoljno sedi na svojim mestima. Zamišljao sam kako ustupam svoje mesto kakvoj staroj baki ili mladoj devojci uz osmeh... "Ništa, ništa mlada damo, samo sedite tu. Tako." Kakva nepravda, oni su se vozili u tramvaju a meni mokre noge. Svakog dana sam odvajao po nekoliko dinara od svog obroka. Malo sam jeo i bivao iscrpljeniji iz dana u dan. Ali moja želja je bila sve jača i jača i nisam hteo da posustanem.
Bio je to lep sunčan majski dan. Nakon poslednjeg zvona koji je označavao da su časovi za taj dan gotovi. Istrčao sam do prve trafike i spremno zatražio kartu za tramvaj. Dali su mi nekakav papirić. Zahvalio sam se uz širok osmeh. Nikada ranije nisam kupovao na trafici. Samo sam u pekari pazario pogačicu sa čvarkom.
Stao sam na stanicu tramvaja 1. Dok sam čekao bio sam izgubljen od uzbuđenja toliko da sam jedva primetio da je tramvaj stigao. Kada sam pošao da uđem shvatio sam da je tramvaj pun. Toliko pun da ni jedan čovek više nije mogao da stane. Ljudi su bili sabijeni. Čudio sam se tom prizoru i shvatio sam da ne mogu ući. Ali pored moje ubeđenosti da ne može stati ni jedan čovek više, nekoliko starih penzionera je uspelo da se ugura na moje zaprepašćenje.
Ostao sam da čekam sledeći tramvaj 1. Nakon par minuta pojavio se sledeći. Ovaj nije bio tako elegantan kakvog sam zamišljao. Bio je neprijatne spoljašnjosti, trule crvene boje, prljav, polupanog stakla. Jako neprijatno je škripeo. Vrata su se uz škripu jedva otvorila. Niko nije izlazio iz njega, bio je poluprazan. Nisam imao mnogo vremena da razmišljam. Pogledao sam na oznaku i pisalo je 1. Dakle to je on. Ušao sam bez razmišljanja, srce mi je lupalo. Osećao se snažan miris mokraće u njemu, dok sam koračao kroz mračni vagon, nagazio sam na nešto što bi moglo biti živo, čovek neki a možda i nije bio živ. Jako sam se uplašio kada je tramvaj krenuo i umalo nisam pao. U mraku sam ugledao prazno mesto. Kada sam seo osetio sam da je to mesto mokro bilo. Nisam imao snage da ustanem. Noge su mi se odsekle od uzbuđenja i samo sam čekao da tramvaj stane da izađem. Srce mi je sve više i više lupalo. Sledeće čega se sećam je da su mi prišla dva krupna čoveka, predstavili se kao kontrola i tražili kartu. Dao sam im papir koji sam dobio na trafici. Tada sam shvatio da to nije karta nego nekakv fiskalni račun. Uvalili mi na trafici. Kontolori su mi rekli strogim tonom da ne mogu da se vozim bez karte u tramvaju. Toliko sam se uplašio da nisam mogao ni da plačem a hteo sam da vrištim, glas mi se oduzeo. Tada je jedan od kotrolora izvario metalni bokser i krenuo da me puni pesnicama u stomak dok me je drugi držao za ruke. Nešto su vikali na mene, a sve to je snimao telefonom neki student. Posle su me izbacili iz tramvaja i udarali mi glavu o ivičnjak.
Nikad se više nisam vozio tramvajem.