Алудирајући на неопходан "реквизит" за асматичаре и сличне, подјебавачки надимак за ортака који је тотално ван кондиције и ком се већ на почетку партије фудбала вуче језик по земљи.
- Ааало, синак, па изађи мало, одмори... немој да кусамо панаију после термина!
Srce. Najveći radnik u organizmu, vele neki. Toliko i toliko litara puta 24 časa, puta toliko godina... A tek uslovi u kojima radi. Pufćem kad upirem, kolutam kada jedem, tugujem kada pijem. Što god da radim, ono je uz mene, duša moja.
- Šta si se izbečio? Najede li se?
- Uf, najedoh, ne mogu disat'. Stomak mi pritiska srčani mišić.
- Diši malo da ti pumpica ne otkaže. Mada, ako ovako nastaviš doktor ti ne gine.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
Kod doktora:
- Izvolite, lezite. Da, da, tu, na bok.
I legoh ja na bok, go do pojasa, leđima prema doktoru. Ispred mene ogledalo. A u ogledalu doktor i kompjuter mu.
- Sada ćemo mi brzo. Opustite se, ništa ne boli.
I tako ćutimo ja i doktor. On drlja nekakvom podmazanom sondom po grudima mi i bulji u ekran. I ne trepće... Odjednom, ulazi drugi doktor i pridružuje se prvom u gledanju ekrana...
- Kolega, evo trideset godina službe, još ovo ne viđeh!
- E, dragi kolega, život je pun iznenađenja. Samo ne znam kako je čovjek živ!
Ja slušam, umirio se. Ali, ne i pumpica. Ona čuje što ja ne želim. A mozak dvjesta na sat, zamišlja doktore kako suču rukave, vade noževe i otvaraju me tu na licu mjesta...
- A šta je Vama odjednom? Srce Vam radi ubrzano, poslušajte!
I uključuje doktor zvučnike... Bam, bam, bam...
- Doktore, 'oću li preživjeti?
- A zašto da ne, moliću?
- Pa maloprije ste rekli da ne znate kako sam živ?
- Aaaa, to smo pričali o pacijentu prije Vas. Sa vama je sve u redu, srce je jako, mada, rekao bih da vodite dosta nezdrav život. Ukinite cigarete, regulišite težinu i biće sve u redu.
- Goni se ti znaš đe. I ti, i kolega.
Spravica, koju kada pritisneš, oslobađa mlaz vazduha kog korisnik treba da udahne, ne bi li mu oslobodio disajne puteve. Koriste ga asmatičari i ostali plućni bolesnici.
Takođe čuveno obeležje svakog šonje, štrebera ili peškira.
Kada ekipa upadne u neko sranje ili rendom situaciju za koju treba određena gramaža muda i mozga, pumpica je tu da najvećeg šonju u vašem društvu smiri i otvori mu disajne kanale da se ne bi udavio od straha.
(Dva lika postavljaju petardu šonji blizu nogu da ga isprepadaju malo...
Čuje se BUM i šonja odskoči kao državni deficit u Tadićevo vreme)
-U jebote! Bobane? Jesi dobro? Ide ti pena na usta! Vadi tu pumpicu! Ajde, udahni duboko.
Sad diši. Sve je okej.
-Idi bre u pičkuma, sam' što nisi umro od petarde. Da nema te pumpice...
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.