Šta ima da se jede?

Tradicionalni pozdrav supruzi, odnosno ženskom roditelju, koji istoj/istom onako sa vrata upućuju njeni najbliži, odnosno njen cenjeni suprug i deca, a po povratku sa posla, treninga, škole, izlaska i ostalih rendom "outdoor" aktivnosti. Pet specifičnih reči duboko patrijarhalne konotacije koje zamenjuju najmanje pet rečenica standardno informativno-kurtoaznog karaktera, inače tako omraženog međ’ nama Srbima. Pomalo spartanski izraz opšte (ne)kulture koji je zapravo rezultat već vekovima praktikovanog razmišljanja da je “ženi mesto u kujni” iako je iz savremenog ugla posmatranja ona istu odavno napustila ili je bar počela da otkriva čari gotove tj. zamrznute hrane.

Elem, kako postavljanje gorepomenutog pitanja danas najčešće rezultira opštom vikom i drekom - u kojoj se tu i tamo mogu razaznati motivi kao što su “moja majka mi je lepo govorila”, “nisam ja vaša kuvarica/sluškinja” ali i par vrlo ciljanih psovki fekalne kategorije - prilično zapanjuje činjenica da je isto i dalje u upotrebi iako, evidentno, “nema statistiku iz nekih prethodnih sezona”, if ju nou vot aj min. Možda to danonoćno kuvanje nekako i funkcioniše dok je brak “mlad” ili su deca...pa - DECA, ali vremenom gubi na svom šarmu i na kraju se pretvara u svakodnevno vukljanje Raspeća koje, bud’mo realno, jednom i ovako namučenom ženskom biću samo još dodatno otežava život.

Uostalom, verovatno su za sve krive babe, te neumorne pčele-radilice u srpskim porodicama, koje i dalje odolevaju toku vremena i daju nadu nama, svojim najmilijima, da ćemo zauvek biti siti i napiti i to bez nekog posebnog truda. Živele naše babe!