Većina ljudi i ne zna šta je. Smatraju da ga imaš samo pod par uslova: da se maksimalno kurčiš njim i da je primeren onom što se očekuje od tebe (ako si muško, ako si Srbin, ako si ljubitelj neke vrste muzike,...). Naravno, poza mnogo lakše i češće zadovoljava ove dve kategorije, pa ljudi, kada kažu stav, u stvari misle na pozu. A, kao, svi se tako lože na stav.
A stav bi bio neko opšte mišljenje o opštoj temi, do kog si došao iskustveno i promenom. Ne mora da se reklamira. Primarno služi vlasniku, kao start nekog razmatranja, kad ne želimo baš od nule da krećemo. Znajući u kakvim vodama plivamo, za neke je pametnije da ga ne dele sa drugima.
Pričamo letos drugarica i ja i ona u fazonu: ma dobar si ti, pametan, obrazovan, kultivisan, al - nemaš stav.
Kada bih reklamirao svoj stav naokolo, verovatno se niko ne bi složio sa mnom, dok bi me velika većina homo sapiensa definitivno izbegavala, jer mi njihove (npr. opšte životne) vrednosti ne znače puno. Nisam jedini.
Ali, zato, svaki "šmeker", svaki političar, svaki jebač, svaki nacionalista, svako ko je široko prihvaćen, svi imaju "stav". Koji se kreće u granicama stereotipa. Hvala.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.