U vremena pre opšte najezde mobilnih i sličnih uređaja, u životu su, a i u filmu bili korišćeni fiksni telefoni. Sve bi bilo u redu da neko nekada u filmu/seriji nije stavio pomenuti uređaj na noćnom stočiću spavaće sobe, što je narednih decenija postalo praktično standard za sav igrani program. Pa jebem mu mater, jeste film imitacija života i sve to, ali ko još drži telefon do uzglavlja? Zašto bi ikome palo na pamet da umesto lampe, knjige, kondoma, budilnika ili bilo čega petog stavi jebeni telefon koji se čuje kad zvoni i kod komšije ako nije u pitanju neki proto-hotline? Kao da neko voli da bude probuđen umilnim zvukom brzog udaranja u dno od šerpe u cik zore. 'Ajde još donekle da bude razumljivo ako je lik policajac ili generalno neko ko radi na poziv, ali šta će npr. direktoru škole u ''Lajanju na zvezde'' telefon pored kreveta? Telefon je, kod svih ljudi koje sam ikad sreo uvek bio ili u hodniku ili u dnevnoj sobi, a u spavaćoj se mogla naći samo slušalica od bežičnog.
Do danas neobjašnjiv fenomen, koji po svojoj besmislenosti jedino prevazilaze žene u reklamama koje u torbama furaju i omekšivač, kao da već ne nose dovoljno gluposti.
Američki film, scena se odvija u gluvo doba noći. Progonjeni zaštićeni svedok u borbi protiv mafije beži od iste i odlazi do govornice da pozove lika koji mu je, uz šeretski osmeh, obećao da će ga zaštititi ako ikada bude u sličnoj situaciji. Okreće broj sa vizit-karte. Sledeća scena: pomenutom liku zaštitniku koji spava sa ženom telefon stoji tik pored bračnog kreveta i počinje da pišti. Jednim pokretom ruke se onako bunovan hvata za slušalicu.
- Mmmhaloooo
- Halo, ovde svedok iz slučaja crknute mačke u bunaru, rekli ste da vam se javim ako mi išta bude trebalo...
- Pogrešan broj, sine, dobio si prodavnicu pogrebne opreme ''Dugo konačište'', a kako stvari stoje, bićeš nam mušterija.
