Способност да један Столе из Доњу Дубраву, који данас вероватно забавља гастербајтерски Балкан по посрбљеним улицама Беча, увелича своје Ја, изразитим разбацивањем шмекерског сленга пред певаљком чију би дугметару радо откопчао док му свира терцу на кожном дувачком инструменту, праћено испробавањем да ли његов дебели микрофон паше њеним шљампавим усницама, уз неодољив Столетов нагон да распали по два позадинска бубња преко којих је разапета природна кожа, завршно са каснијим тешко-дисонантним сазнањем да је заштитна фолија на Столетовој бубњарској палици била бушна ко мех дедине старе хармонике на тавану, са коначним епилогом Столетове модулације у нови тоналитет, тамо негде, далеко од оригиналног.
Ал' то само ако би га нека 'тела, као прво.