Kafana beše poznato mračna i zadimljena. Prvih nekoliko gutljaja po običaju odagnaše pomisao na bukovu oklagiju koju je njegova Jovanka donela od majke u miraz, činilo mu se da nije tako mrzeo komad drveta još otkad su mu rekli da lutke ne govore i da Pinokio nije živ. Kako god bilo, ovog puta je čak i brže smetnuo s uma ono što ga čeka kad dođe kući, nije znao zašto ali ovo se činilo kao noć za velike stvari. Nije ga grizla savest jer ionako nije pio da zaboravi na brige, imao je sređen život, siguran posao u državnim jaslama, redovnu platu, ženu, decu, a i unučad je očekivao. Ono što ga je tištalo beše nepodnošljiva lakoća šeme kuća-poso-kuća u koju je tako naivno upao. Nije mogao da se seti kada je prvi put počeo da glumi kako ga zanima ono što mu ljudi pričaju a sad eto ništa drugo nije ni radio, oko sebe je toliko puta video iste stvari da je na kraju prestao i da ih primećuje a svet mu je postao prazan kao islužen rakijski kazan.
"Ne pitaj me tu pred svima, šta to na dnu čaše ima", u neko doba dopre do njega glas Panonskog Govnara sa zvučnika, nije ga nikad osobito voleo ali mu u tom momentu ionako ne beše preterano stalo, mogao je da bude i Vlado Georgijev. Srećnom igrom slučaja imao je čašu u ruci i mogao je vrlo lako da ponudi odgovor na pitanje koje je mučilo vrsnog kantautora te je polagano nadvio glavu nad nju i zagledao se u to dno poetske inspiracije. Beše neobično tamno kao da iz nekog razloga ne može da ga fokusira, primakao je glavu u pokušaju da bolje vidi i odjednom osetio kako propada.
Pad se nije ni završio a već je jurio mračnim tunelima kad se svod najednom otvorio, osećaj klaustrofobije je nestao i činilo mu se da plovi brzinom misli nekim velikim vodenim tokom sve dok nije ugledao plavo prostranstvo i nasukao se na obalu. Uistinu našao se u obećanoj zemlji, sunce je jače sjalo, trava je bila zelena i meka baš kao ona po kojoj je kao dete bosonog jurio a planine u daljini tako jasne da je skoro mogao da oseti ukus Milka čokolade u ustima.
Gledao je tako oko sebe s izrazom ushićenja na bestelesnom licu sve dok nije osetio nešto teško na ramenima i ceo film u trenu se premotao unazad. To teško na ramenima beše ruka nalik na šunku debelog Žike, koji je tu već decenijama radio kao barmen, kelner i izbacivač u jednoj visoko efikasnoj a nisko plaćenoj celini. Vest o fajrontu primio je stoički, nije znao šta mu se tačno desilo ali mu se iz nekog razloga činilo kao predskazanje predstojećih događaja. Nikad nije previše pažljivo čitao sanovnik a iskreno nije ni bio siguran da li bi u ovom slučaju mogao da se primeni i da li bi tamo uopšte našao ovaj njegov doživljaj.
Izašao je na prohladan jesenji vazduh i udahnuo duboko da bar donekle ubije zadah alkohola pa se nasmešio iskreno po prvi put u poslednjih nedelju dana, šta god bilo u pitanju i kakva god mu promena predstoji krenuće ka njoj s osmehom na usnama. Raširio je ruke i digao pogled ka nebu iako kiša nije padala da upotpuni scenu, a onda je usamljeni putnik pustim ulicama odvažno zakoračio napred i upao u šaht.
