Priznanje za koje se ''lakta'' gomila ljudi iz takozvanog javnog života a koje definitivno treba da osvoji jedan ''ratnik devedesetih'' kralj diskoteka i ludih žurki, večiti dečak Ivan G. Njegovo patetično nastojanje da nas podseti da je živ i da je ''neka faca'' i poslednja izjava novinaru koji se setio da ga pita o fudbalu ustoličuje ga na mestu Jadnika br.1. Elem, dotični je izjavio nešto u stilu ''Ako bi naši došli do finala, nekako bih se snašao za pare, otišao u Afriku, pa ako ne bih mogao da udjem na stadion, sa ekipom bih nosio transparente ispred i pevali bi smo 'napred naši, 200 na sat do pobede'!''
Scenario Ivana G.
Naši dobijaju polufinalnu utakmicu i on, u extazi zove Borisa i traži da mu obezbedi neku kartu viška. Boris momentano poziva Obamu i ovaj, upoznavši se sa delikatnošću situacije, ''završava'' kartu brzinom od... (ma znate već) Ivan stiže u Južnu Afriku i tamo zatiče hordu fanova (čitaj: sedmoro ljudi koji su posle izlaska sa Farme kupili karte za Ivanov povratnički koncert) koja ga nosi do stadiona uz frenetično pevanje refrena ''znate već koje pesme''; upadaju unutra, kamere ih snimaju, Ivan se gubi i onako umiljato smeje, kreće da peva, naši reprezentativci prihvataju , pridružuju im se igrači suparničkog tima, a njima ceo stadion...
Ivane, kralju, budi se već jednom!!!
