E sad , kako da počnem osim da kažem da smo mi Srbi takvi , volimo da ostavimo lični pečat u svemu što radimo . I tako , ni tonska obrada nije izuzetak, štaviše ona je pravo ovapoćenje srpskog duha u kinematografiji.U ovom slučaju spojeni su naša tradicionalna ljubav prema muzici i melodiji i težnja da izbegne nametljivost reči . Zašto , pitate se vi ? Kako ? Ne razumem ? E pa lepo . Znate onaj trenutak kad na tv-u nema ničeg , ama ničeg pametnog za gledati (što je u poslednje vreme vrlo česta pojava - al o tome nekom drugom prilikom , a možda ni tada ) i onda ste prinuđeni da sednete i odgledate jedan film naše produkcije . E sad najbolje se ovakva pojava vidi u manje poznatijim filmovima kod kojih je mogućnost da vas bilo humor , tuga , nostalgija ili pak gađenje omete u opažanju ovog fenomena znatno manja. I onda kreće dijalog , gotovo neprimetan , nečujni splet rečenica koje likovi izgovaraju . Taman pomisli čovek : " Gle nemi film" , kada ga preseca muzika u pozadini-atomska bomba rekli biste , ali ne , to je samo zvuk harfe . Zatim opet bujica beščujnih glasova , a zatim pucanj, paljba , eskplozija u filmu , koja deda Radojka , koji od 73-e nije ustao iz kreveta čak ni da piša , već je onako iz navike krenuo u nokšir , e tog istog dedu tera da se stušti niz stepenice sa sve puškom u ruci , a zatim pohrli kroz ulazna vrata , vičući - "Nemci, jebo im pas mater , Nemci , ne pucajte dok im ne vidite beonjače " .
Iskusni ljubitelji srpske kinematografije znaju proceduru - daljinski u ruke i čim krene muzika - smanjuj sa 30-og podeoka na drugi , jerbo će ti neko iz drugog kraja kuće jebati mater što si pustio tu galamu.
