Ote se zadahu trešerijane i autobusa za Klagenfurt pored mene i prenu me iz prazne krigle u čijem odblesku ponovo spoznah gde sam i, što je još važnije, KO SAM. Moj sagovornik, pak, to za sebe verovatno odavno nije umeo da kaže, a kako mu se sa brade već izvesno vreme neugroženo podsmevao fragment jagnjećeg pečenja i peteljka od ljute papričice, ne znam kako, ali jebote. Najljubaznije ga upitah za neko bliže pojašnjenje izgovorenih mu reči i on mi - nakon što me još jednom opomenu da svoju decu naučim na ćirilicu - podrignu sledeći odgovor:
ZATO ŠTO JE TREBALO! Radio sam 26 godina na traci u Majnhamu, eeeeeej 26 jaren, dan-danas još stojim dok jedem, bre, a znaš koliko je žena tamo radilo?? A? Vajst du?? (Nisam znao.) E, pa, nećeš to naučiti u tim tvojim šule, moj kako-se-zoveš, kad ja nisam za ceo život, nećeš ni ti za ovo jedno popodne, pa da ga jebeš u arš!!
I stvarno - treba jebati Nemice...samo ja do dana današnjeg nisam shvatio i zašto.
