Treba jebati Nemice...

Оте се задаху трешеријане и аутобуса за Клагенфурт поред мене и прену ме из празне кригле у чијем одблеску поново спознах где сам и, што је још важније, КО САМ. Мој саговорник, пак, то за себе вероватно одавно није умео да каже, а како му се са браде већ извесно време неугрожено подсмевао фрагмент јагњећег печења и петељка од љуте папричице, не знам како, али јеботе. Најљубазније га упитах за неко ближе појашњење изговорених му речи и он ми - након што ме још једном опомену да своју децу научим на ћирилицу - подригну следећи одговор:

ЗАТО ШТО ЈЕ ТРЕБАЛО! Радио сам 26 година на траци у Мајнхаму, ееееееј 26 јарен, дан-данас још стојим док једем, бре, а знаш колико је жена тамо радило?? А? Вајст ду?? (Нисам знао.) Е, па, нећеш то научити у тим твојим шуле, мој како-се-зовеш, кад ја нисам за цео живот, нећеш ни ти за ово једно поподне, па да га јебеш у арш!!