Велики број нас провео је детињство у мањем или већем обиму немаштине. Такође, велики број нас се за то време на неки начин домогао касице или посуде коју смо сматрали таличном, те смо у њу почели да мећемо ситнину, својевољно или на савет старијих. Пролазили би месеци, понекад и године, а сића би се гомилала и гомилала до неслућене цифре која би се кретала од две стотине до чак и хиљаду динара.
Једног дана, стање свести и потреба за неким ситним радостима навела би нас да са том гомилом сиће обрадујемо најближу касирку која нам стално цвили како нема ситног новца, како издваја из свог џепа, како шеф не ради ништа и томе слично. Маштаримо о свим чудима која ћемо покуповати када укрупнимо наше мало богатство и тог дана смо срећни, нема срања, нема туге, нема алузија на онај цртаћ када двоје сиромашних клинаца умаче 'леба у неидентификовану течност ток им мати грца. Али, сваки пут када тај дан дође неки говнар ће се увек пре вас сетити да обрадује касирку, и готово увек ћете бити принуђени на одисеју по продавницама у целом крају.
Оно што убија поенту ових сећања из детињства је што и дан данас као матори коњи сакупљамо сићу и радујемо касирке, додуше са мало богатијим вокабуларом, али увек истим епилогом. Јебем ти усрану државу.
-Треба сића комшинице?
-Јој не треба комшија, ево сад ми донесоше пет хиљада у ситним апоенима и...
-Пет хиљада?! Ид' у мајчину, па ко је толико скупио?
-Онај без ноге напољу што пере кола! (показује на бутку десетки и двадесетица, па на богаља који шиба од кола до кола као јапански робот)
-...
-Шта је било комшија?
-Шта шта је било? Шта кој' мој шта је било?! Гледам дал' је боље да и ја сечем јебену ногу или да убијем богаља!
Ovo je prejako!
Banja Luka Forum · 21. April 2007.