Trenutak osude, ne treba pomešati sa odsudnim trenutkom. Trenutak osude je onaj momenat u kome shvatiš da si iz određenog razloga apsolutno i nezaobilazno najebao. U tom trenutku takođe jasno sagledaš sve moguće posledice te osude. To je udarac sudijinog čekića iz američkih filmova, simbolično.
Naivan primer: prvog dana u školi počneš da pišeš u svesku i shvatiš da su jeftine sveske koje si kupio za SVE predmete, da bi uštedeo koji dinar za klikere ili nešto, baš one iz reciklaže koje smrde na govna i da će naredni meseci u školi svaki dan da pišeš u njima.
Zajebaniji primer: vraćaš se iz kupatila i zatičeš svoju devojku sa tvojim telefonom u rukama i jebaću-ti-mater izrazom na licu.
Definitivno zajeban primer: kad čuješ kakve su mere štednje nove vlasti.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.