To je taj trenutak. Popustio si. Pa da, možda te niko i nije znao do tada. Tebe, hej tebe da zadesi tako nešto. Nekada su te zvali stena, sećaš se toga sigurno. Kako si ih samo prevario... Ti si znao, stenu se nikada neću usuditi zagrebati, pomisliti da eto ima srce od grafitia.
Danima si čuvao bolesnu devojčicu. Devojčicu na čijem jastuku svako jutro osvane nekoliko vlasi ugljen kose. Razumeo si kada je svojim lutkama počupala kosu. Previše si dobro razumeo... Suviše je malecka da plati životarinu, tako si mislio, zar ne? I šta si uradio u tom trenutku... Prodao joj priču o lupežu i Mesecu... Hej, tamo gore dečak igra bilijar sa zvezdama govorio si joj, nakrivio je kapu i veselo fućka. Pamtiš li njene oči? Bile su žive tog trenutka, plesale su poput vetrenjača... Radovala se što će upoznati tog vanserijskog lupeža posle zadnje terapije crvenim inekcijama... Snežilo je onog dana kada je otputovala... Nisi uspeo da je ukradeš, da je smestiš u jednu od onih staklenih kugli i čuvaš do večnosti... Ostao si sam dobrodušni dive...
