Veliki prasak

Trenutak kada su materija, prostor, vreme i ostale dimenzije oslobodjeni teško shvatljive i mučne nepostojanosti singulariteta. Ovim imenom jednostavno zovemo dogadjaj kada je nastalo sve ili bar kada je počelo da nastaje SVE, a to SVE je cela Vasiona. Upotrebio sam reči “jednostavno zovemo” ali treba znati da rodjenje Vasione uopšte nije jednostavna stvar. Zapravo toliko je komplikovana da se već oko 100 godina najveći umovi planete upinju da koliko toliko shvate i objasne šta je to veliki prasak.

Najčešće ga, katastrofalno pogršno, zamišljamo kao teraeksploziju ali on to zapravo nije i u stvari sve što mislimo da jeste on nije. Zadivljujuće je kako ovakve stvari pokušavamo da objasnimo nekim nama bliskim pojmovima i pojavama da bi ih već u sledećoj rečenici ponižavajuće srozali i negirali samo da bi na kraju zaključili da to što mislimo da jeste - u stvari nije, jer ne znamo šta jeste. LM, veliki prasak je dogadjaj koji je iz kosmičkog jajeta (singulariteta) proizveo vasionu i bukvalno joj podario dve najvažnije stvari – prostor i vreme, a materiju (barem se tako pretpostavlja) oslobodio singularitetskog ništavila.

U prvim nanosekundama posle velikog praska oslobodjena materija je jurnula ...gde? ... pa to je teško pitanje ... materija nije jurnula ali je na svom “putu” bukvalno počela ne da osvaja nego da STVARA prostor. A što se vremena tiče sa velikim praskom i ono je počelo da postoji, tačnije počelo je da TEČE. Dogodilo se to pre 13,5 milijardni godina, barem tako kažu poslednje procene. Nemojte mnogo verovati u ovu brojku jer je ona za poslednjih 50 godina barem isto toliko puta menjana zahvatajući intervale od 6-13,5 milijardni godina. Velike cifre nema šta, ali kosmički mudraci kažu da su bile najvažnije prve tri minute posle velikog praska. Neverovatno. Vreme koje je potrebno prosečnom Srbinu da opere zube je bilo dovoljno da se formiraju atomi (pretežno vodonika) iz singularitetske “supe”. Sad, kad je vodonik bio tu, pa i prostor i vreme, potrebno je bilo “samo” da se vodonik “malo” zgusne i da nekako “kresne” fuziona reakcija i eto – zasijaše prve zvezde.

Sila velikog praska koja je izgurala materiju/energiju, kreirala prostor i STARTOVALA kosmičku štopericu iz usnulog stanja singulariteta i dan danas tera galaksije da beže jedna od druge i neprekidno se udaljavaju što u našim glavama stvara sliku vasione koja najviše liči na balon koji se naduvava. Ha, pa to bi bilo jako jednostavno za razumevanje da je baš tako. U tom slučaju bi lako primenili ovozemaljsku logiku i zaključili da ako ste u tački A negde u balonu i vidite tačku B na samoj granici (“membrani”) balona i putujuete od tačke A do tačke B veoma lako možete stići do same “membrane” odnosno ruba vasione. Izgleda lako, kao kad iz BG odete do ruba Srbije u SU. E pa da ne bi bilo lako i logično, ali na sreću vrlo zabavno, stvari u kosmičkim dimenzijama izgledaju kao u navedenom primeru.

Pošli ste iz tačke A do pretpostavljenog ruba vasione, odnosno tačke B jer su vas sa Zemlje (tačka A) poslali u najveću misiju kosmologije – da stignete do ruba svemira (tačka B). Stigli ste u tačku B, bogu hvala, živi zdravi i srećni jer ste prvi čovek koji je došao do ruba Vasione. Kod kuće vas čeka velika slava, čak i Nil Armstrong će biti mala beba za vas jer njegov korak na Mesecu je beznačajan u odnosu na vaš vaseljenski korak. A gomilu napaljenih riba koje vas čekaju onako preplanulog (verovatno i sterilnog) od kosmičkog zračenja da i ne pominjem. Pripremate zastavicu koju treba zabosti u rub vasione radi slikanja i prisećate se šala vaših jarana koji su vas na polasku upozoravali da ne gurate mnogo duboko kočić zastavice da ne bi probušili vaseljenski mehur, jer onda možemo svi da iscurimo negde u pičku lepu materinu.

Dok uživate u svim tim lepim mislima primećujete da se nešto čudno dogadja sa instrumentima, podešavate ih, ali oni uporno javljaju neke čudne rezultate. Lupkate ih prstom (kao u filmovima) da se neka kazaljka nije možda zaglavila i očekujete potvrdu da ste “dotakli”, i bukvalno, kraj sveta. Ali kurac, instrumenti su neumoljivi i pokazuju da je tačka B negde u centru vasione, a da je rub vasione u stvari u tački A. Zovete Bajkonur (ono Hjuston je prilicno otrcano) i opisujete situaciju a oni vam odgovaraju da ste se ili zajebali ili vam je zračenje spržilo mozak (a za vaša muda ih baš zaboleše muda) jer njihovi instrumenti pokazuju da je rub vasione u tački B i da ste vi baš tamo gde treba da budete. Bajkonur počinje da slavi, pale se cigarete, bacaju se gomile papira u vazduh kao konfete i svi se ljubakaju. Vama je i dalje sumnjivo, odustajete od Bajkonura i zovete kolegu koji je malo posle vas krenuo prema drugom kraju Vasione u tačku C i on vam javlja da je prema njegovim instrumentima tačka C u centru vasione a da su tačke A i B na rubu vasione.

Pomislite da su svi sišli s’uma, menjate kurs daljeg leta, pronalazite prvu CRVOTOČINU i u stilu kamikaze se strmeknete u nju, da bi posle samo par sekundi izronili iz crvotočine u tačku D koja je naravno po vašim instrumentima opet centru u vasione. Pogadjate, instrumenti sada pokazuju da su tačke A, B i C na samom rubu vasione.

Velika je ovo zajebancija, zar ne. A vi se celo vreme pitate gde je ovde neophodna zabava i toliko cenjena zajebancija.

U nekim srpskim relacijama stvari možemo postaviti i ovako. Recimo da ste pošli iz BG u SU, kada posle dužeg putovanja na sever stignete u SU, pitate staničnog dispečera da li ste stigli u SU, a on vas pogleda kao da ste sišli s’uma i ljubazno vam se obrati rečima: Ne gospodine, SU nije ovde, to je tamo odakle ste pošli u SU, a ako odavde ponovo podjete u SU, opet nećete stići u taj grad, jer baš u vreme kad putujete on će biti ovde gde sam ja dispečer.

I još ovo, junak koji putovao u tačku B se uspešno vratio u tačku A (Zemlja). Dočekan je i slavljen kao heroj mada sliku sa zastavicom na rubu vasione nije napravio. Samo malo posle toga je poludeo. Mislim da je još uvek u ludnici zajedno sa kolegom iz tačke C.

Zabavno, zajebano .... i ludo, zar ne?