Mnogo mi je krivo što mi je novogodišnja noć postala dan kao i svaki drugi. Kad sam bila mlađa sa ushićenjem sam čekala da tata donese jelku iz podruma, pa ukrase, prskalice i rumunjske lampice. Novogodišnji program na tv-u me je veselio i zasmejavao, nisam marila što su sve to reprize, uvek iste skrivene kamere sa poznatima i nestrpljivo sam čekala svaki film u kojem neko spasava Božić. Ma radovala sam se svemu što sa sobom donosi Nova godina. Onda se ostarilo, uozbiljilo, kajgane više nisu kao nekad što su bile, umro mi je dvadesetpetogodišnji koker, ženka Alisa, prva ljubav Daniel se odselio u Holandiju, preminula mi je baka i pročitala sam "Otkomandu" na jednom smešnom sajtu. Ma i Internet kao takav me je počeo rastuživati, zbog njega ništa više nije kao što je nekad bilo. Ja se i dalje nadam da će ponovo u meni oživeti praznična euforija, da ću naći normalnog dečka kojem ću roditi decu, pa da ponovo gledam nekoga ko nežnim i nevinim okicama uz dečiji osmeh gleda bogat novogodišnji program, četiri skakaonice, kompilaciju najboljih poteza Novakovih u prethodnoj sezoni i tačno u ponoć hrabrog tatu koji baca petardu u sneg, nakon čega odmah ide u krevet da bi se što pre probudio i otvorio poklone od Deda Mraza. Sve je slađe kad si dete.
Ne dajte sebi da izgubite detinjstvo i novogodišnji duh... VESELITE SE!
