Ponekad čoveku dođe da ne želi nikoga da vidi, nigde da ide, ništa da ne radi...
Da ceo vikend provede sam u stanu. Da ne čuje telefon niti zvono na vratima.
Kao i u svakoj firmi koja nije državna, radio si i u subotu.
Kao i u svakoj firmi koja nije državna morao si da ostaneš na poslu malo duže.
Nema veze što je subota. Subota je redovan radni dan.
Dokobeljao si se nekako do stana, mrtav umoran naravno.
Srušio si se u krevet. Hteo si malo da pogledaš TV, ali si zaspao u roku od odmah.
Probudio si se u 10 uveče. Izlazak u grad? Jurenje pički? Druženje sa ortacima?
I tako će se sve završiti teškim pijanstvom koje briše sve događaje iz sećanja.
Tuširanje? Jebeš tuširanje. Da vidimo šta ima na TV-u. A na internetu?
Cigara po cigara. Svanulo. Hajde da se spava. Svlačenje? Jebeš svlačenje.
Buđenje u podne. Treba da se kupi nešto da se jede. Nema veze.
Ima nešto u frižideru. Nema. Bajat hleb od pre neki dan. I džem. Gozba.
Nema mleka. Glupo je da jedeš džem i bajat hleb. Skuvao si čaj. Odlično.
Nedelja. Mir. Telefon ne zvoni. Sportsko popodne. Arena. Sport klub 1,2,3.
Izgleda da si opet zadremao. Pao je mrak. Treba izaći napolje po cigare. Može.
I da se kupi burek sa mesom i jogurt za večeru. Prava stvar.
Kratka šetnja po burek i cigare. Tuširanje, brijanje. Spavanje.
