Beše baš davno kada se ovaj izraz koristio. Bilo je to vreme kada su naše babe i dede tek stasavali(tad pubertet još nije bio izmišljen). Vreme mladih čobana i čobanica koji su se, onako kradom, da ne priča selo, gledali po igrankama i prelima, nekako stidljivo, a opet sa puno žara. Vreme kada su devojke sa krčazima išle na potok za vodu kako bi se sasvim slučajno srele sa mlađanim seoskim mangupima i potajno ugovorile sastanak u gluvo doba kod stare vodenice. U toj pomračini bi onda jedno drugom izjavljivali ljubav i obećavali se za ceo život.
Da...
Ma radili su još po nešto, nisu ni oni bili mutavi. Samo što je tad bilo neko drugo vreme i nije se otvoreno pričalo o tome. A i kad se pričalo, cela priča se podizala na neki uzvišeni nivo. Bilo je to nešto kao romantika šljivika i poezija livada u kojoj se ljudi nisu jebali, karali, pendrečili, vršili utovar, već su se voleli i milovali.
Danas ovaj izraz pamte samo penzioneri, tj. oni koji su se nekad voleli, a mlađi naraštaji ga čuju samo u pesmama.
Tu smo nekad ja i ti
divne snove snivali
naše žito stalno mleli
eh, što smo se tad voleli
pada brašno, bela lica
naše tajne čuva vodenica.
