Životna trka sa samim sobom određena stereotipima iz naše svakodnevnice. U svakom trenutku života zna se koje je vrijeme na hronometru, jerbo okolina zazirati neće da, u prigodnom dobu, postavlja prigodna pitanja.
Automehaničarska radnja TOČAK:
Radovan: (otvara dva piva ključem desetkom vilastim) Pa dobro mi doš'o sinovac!
Mihajlo: (prihvata se piva) Bolje te naš'o čiča.
Radovan: Pa šta ima, jebo ga mačak u gujcu, šta te nema kod nas nikako?
Mihajlo: Joj, čiča, pritisn'o me faks, ne mogu danut' dušom.
Radovan: Jebo te fakultet, kol'ko je tebi godina?
Mihajlo: Dvaj's i šes' čiča.
Radovan: Pi jeee... Ja u tvojim godinama imao Milicu, gradio kuću.
Mihajlo: Znam čiča, pričao si mi.
Radovan: Pa dobro... Nego... Sad kad završiš, oćeš tražiti šta posla?
Mihajlo: Ne znam vala čiča, ti si deseti koji me pitao to danas.
Radovan: Pa dobro, šta sad... Takvo vrijeme došlo. Nego... Čim pos'o nađeš, odma' da se ženiš!
Mihajlo: Čiča, nemoj i ti, kad te molim. Slavka mi moja dosadi, Petar isto. Te s 'voliko godina sam ovo, s 'noliko ono. Pustite me da prodišem malo, ne mora sve na hronometar, tačno u milisekund!
Radovan: Dobro, fino je to sve... Nego... Treba mi šegrt ovdje, pa ako od tog tvog faksa ne bude ništa...
Mihajlo: Daj čiča...
Radovan: ... da budeš kod mene. Makar si sa svojima. Aj, uzdravlje sad, i samo polako.
Mihajlo: Uzdravlje čiča, samo polako.
