Nekoliko stepeni iznad običnog vriska. Vrisak od kog pucaju čaše svima onima koji pijuckaju nešto okolo, a postoji ozbiljna mogućnost nakostrešenja kose i ogromnog bola u glavi kada taj vrisak uđe u tvoju ušnu školjku. Ej-ziljave-klinkice-eno-ih-Bekstrit-Bojs vrisak, da budemo precizniji.
Potpuni cunami zvuka koji može da nadvisi i muziku u kolima nekog ozbiljno naloženog crnca sa onim skakutavim čudima.
- Eno ga Miša, ide da otprati Jelenu do kuće. Šta misliš, hoće preko groblja ići?
- Hoće, malopre sam ga čuo kako se hvali kao ono, ne brini ja sam tu sa tobom. Meni je groblje ništa. Nije bitno da li je noć ili dan, i tako te fore.
- A da li će se vraćati nazad preko groblja?
- Hoće sto posto, pijan je, a nema puno da ide preko, samo pedesetak metara. Okolo će mu trebati puno zbog onih kuća.
- Ajde da ga sačekamo iza nekog spomenika kada se bude vraćao.
- Hehe ajde.
.
.
.
- Evo ga, ide. Vidi ga što je dao gas hehehe
- Čekaj, čekaj da udubim glas malo. Mišoooooooooo!
- Ladno je stao. Vidi ga što zvera.
- Mišooooooooooo!
- Vidi ga što je krenuo sada da ubrzava. Iskači!
- Mišooooooooooooooooo!
- AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!
- Ej bre brate mi smo, prestani da vrištiš, u redu je.
- Vi...vi....vi....niste bre.....
- Pa Jelena te čula kući kako se dereš, ali ne brini misliće da je neka riba bila po zvuku hehehehe
- Kako si zavrištao k’o da dočekuješ Olimpijce ispred skupštine hehehehe
- Ma bre vi niste normalni. Čuka da mi stane.
