Pola šest izjutra, ti i ekipa za stolom, muzika sa radija tiho svira,jer su svirci otišli, ne znaš dal'si pijan ili te je neko udario čekićem u glavu, na stolu i oko tebe po podu proliveno piće, a ti i ekipa se onako pogledate i smejete se.
Jutarnji petlovi kukuriču, ljudi na posao kreću, na telefonu 20 propuštenih poziva i poruka koje nisi pročitao, tek u danima posle zaginuća od skroz trećih ljudi saznaješ da si kinjio svirače,kombinovao sa konobaricom, osećaš se kao kreten, ali jebiga u tom trenutku sve ti se čini kao opravdano.Ko u životu nije zaginuo u kafani mnogo je propustio.

-Gde ti je brat?!

-Ma eno ga, zagin'o sa drugarima u kafani

-Gde si bio sinoć?
-Ma zaginuli u parkić. Neki klinci igrali rata, a Mare i ja se setili detinjstva i kako smo se mi pucali i ono, rastužili si, uzeli dvoliterke i zaginuli.