1999. godina

Jedna od naj zajebanijih godina za vreme Milosevica. Ali, i mi smo neki cudan narod...
Vecina ljudi, koji nisu osetili strahote bombardovanja ili koji nisu izgubili nekog svog u svemu tome, priseca se te godine sa nekom setom, kao da nam je bilo bog, zna kako dobro.
Neki tvrde kako, se nikad nisu toliko druzili sa komsijama.(Naravno da su se druzili kad nije nigde moglo da se mrdne.Tu su se pomirile komsije koje nisu pricale unazad dvadeset godina)
Drugi opet, kako nikad nisu bolje jeli (Naravno, kad nestane struje, trosi se sve iz frizidera i zamrzivaca, da se hrana ne pokvari, jel ko zna kad ce struja doci. Pametniji su pobegli na selo, tamo im nije trebalo nista od toga. Uvek je bilo neko zivince da se baci pod noz)
Treci ce opet reci, kako se nikad nije pijancilo kao tada. (100% tacno. Kad se samo setim mojih pijanih kolega iz rezerve, prosto se pitam i dan-danas, kako bi prosli da su nas napali, nedaj boze pesadijom... A, koliko sam puta samo skako u rov, kad neka pijana budala sedne za top...)
Stvarno smo neki cudan i otkacen narod...

Nekih deset sati uvece, izlazim iz kuce da vidim ima li koga napolju...
Nebo iznad mene svo prosarano svetlecim zrnima obliznje PVO koja se nalazi negde u okolnoj njivi. Bog te pita sta gadjaju, a nigde ni aviona ni rakete. A na ulici naroda kao da smo na nekom mitingu, samo fale zastave i parole...
Nema nikakvog straha, samo neka bolesna radoznalost, kao da ce videti neznam,ti ni ja sta.
Posle nekoliko dana i ja sam zaglavio kao rezervista na toj njivi...
Stvarno smo cudni....