Prelomna iz raznih perspektiva.
Godina kad su u klinackim igrama 'Srbi vs. Nemci' su zamenjeni sa 'Srbi vs. Amerikanci'
- 'ajde sad ti da budes Amer!!'
Vremenska rupa kod Srba. Naime, ove godine je vreme stalo i čekalo da prođe bombardovanje da bi se narod vratio svome ustaljenom načinu života. Sećanje na tu godinu je isključivo vezano za mračna podzemna skloništa i ništa se produktivno nije desilo te godine, pa se to ponekad nesvesno povezuje i sa drugim narodima.
- Californication ti je moj omiljeni album Pepersa. Izašao je osmog juna devedes' devete...
- Ček, ček. Kad je izašao?
- Osmog juna '99.
- Pa tad je bilo bombardovanje...
- Jeste buzgo, ali u Srbiji, ne u celom svetu.
Godina kada se ostvarilo jedno od najvećih i najstarijih romulanskih proročanstava. Takozvano Doba gvozdenog neba. Prema proročanstvu bog sekundarnih sirovina OTAN će sa neba slati velike količine metala i samo najhrabriji i najveštiji Romulanci će se domoći bogatstva sakupljajući ga. Velike trube će najaviti dolazak gvozdenih ptica koje će iz svojih utroba izbacivati skoro sve činioce periodnog sistema elemenata.
Nažalost, bilo je nešto slično.
Godina koja je obelezena kao smak sveta - po vidovnjacima. Inace ono sto je zaista obelezilo je bombardovanje i pesma "Volimo te otadzbino nasa, volimo te vise od paprikasa"
"My baby can't sleep because they want war!"
Jedna od naj zajebanijih godina za vreme Milosevica. Ali, i mi smo neki cudan narod...
Vecina ljudi, koji nisu osetili strahote bombardovanja ili koji nisu izgubili nekog svog u svemu tome, priseca se te godine sa nekom setom, kao da nam je bilo bog, zna kako dobro.
Neki tvrde kako, se nikad nisu toliko druzili sa komsijama.(Naravno da su se druzili kad nije nigde moglo da se mrdne.Tu su se pomirile komsije koje nisu pricale unazad dvadeset godina)
Drugi opet, kako nikad nisu bolje jeli (Naravno, kad nestane struje, trosi se sve iz frizidera i zamrzivaca, da se hrana ne pokvari, jel ko zna kad ce struja doci. Pametniji su pobegli na selo, tamo im nije trebalo nista od toga. Uvek je bilo neko zivince da se baci pod noz)
Treci ce opet reci, kako se nikad nije pijancilo kao tada. (100% tacno. Kad se samo setim mojih pijanih kolega iz rezerve, prosto se pitam i dan-danas, kako bi prosli da su nas napali, nedaj boze pesadijom... A, koliko sam puta samo skako u rov, kad neka pijana budala sedne za top...)
Stvarno smo neki cudan i otkacen narod...
Nekih deset sati uvece, izlazim iz kuce da vidim ima li koga napolju...
Nebo iznad mene svo prosarano svetlecim zrnima obliznje PVO koja se nalazi negde u okolnoj njivi. Bog te pita sta gadjaju, a nigde ni aviona ni rakete. A na ulici naroda kao da smo na nekom mitingu, samo fale zastave i parole...
Nema nikakvog straha, samo neka bolesna radoznalost, kao da ce videti neznam,ti ni ja sta.
Posle nekoliko dana i ja sam zaglavio kao rezervista na toj njivi...
Stvarno smo cudni....
