A bio je malo čudan u poslednje vreme
Ono što redovno izgovaraju prijatelji nekoga ko je učinio nešto ekstremno, kao što je iznenadno lomljenje cele gajbe ili samoubistvo, a da pritom navode neke njegove izjave ili radnje koje su sasvim normalne, ali u svetlu događaja koji se zbio, za okolinu dobijaju novu dimenziju.
- Šta ti je čoveče, što si bled tako?
- Ma idi bre, malo je falilo da poginem malopre.
- Kako brate, šta se desilo?
- Ma otišao sam do one ogromne provalije iznad Dunava. Znaš ono moje mesto, gde volim da odem kad se naduvam, da gledam preko reke i opustim se?
- Znam, znam, tamo na kraju Pregrevice.
- Da bre. I stojim tako na ivici, kad odjednom krenula da se odranja.
- U jebote.
- I ja brzo skočim unazad u poslednjem trenutku, a ono mesto gde sam stajao više ne postoji. Sve se sručilo dole.
- Pa dobro je da si živ bratac, treba srećan da budeš.
- Srećan sam ja bio, nego odjednom pomislim, zamisli da sam pao dole. Vi bi mislili da sam skočio i ubio se.
- Ne bi bre. Odakle ti to?
- Ma važi što ne bi. Još bi pričali kako sam bio čudan u poslednje vreme, kako tek sada shvatate neke stvari i da je logično da sam se ubio. I onda sam zamislio sebe kako kao duh skačem oko vas i vičem: "Nisam se ubio. Alo bre idioti, odronila se zemlja!".
- Ajde ne seri bre. Sto posto si i išao tamo da se ubiješ, nego si se usr’o i predomsilio u poslednjoj sekundi. Kad razmislim, stvarno i jesi čudan u poslednje vreme.
- Ma jedi bre govna!
EK
Ella Kurajberka · 9. apr 2012.
Ella Kurajberka · 9. apr 2012.
