Bablja sekcija na klupici na ćošku. Prekrštene ruke, prekrštene noge, zasele, skeniraju okolinu i razmenjuju utiske.
Ne miču odande (sem kad moraju poradi sebe), pa opet bolje znaju sve abrove, šta se dešava i ko je koga, nego oni mlađi koji, kao, vode nekakav društveni život i nešto cirkulišu. Kad neko naiđe, pa ih pita nešto, one smerno, sa nedužnim izrazima lica, odgovore „ne znaaamo”, a kad uljez odmakne, one opletu po njemu, izvlačeći mu mrlje iz biografije do šestog kolena unazad.
Kako uspevaju da sve to saznaju ne mrdajući sa one klupice po ceo dan - ostaje misterija. Šteta koliki tu potencijal za obaveštajne aktivnosti ostaje neiskorišćen od strane državnih službi.
Тачно, бабе знају форе на које људи падају, а имају савршене механизме да се праве блесаве и да на кварно изгурају своје. Искуство које не треба потцењивати.
Ja tipujem na bablji cinizam. Mi mislimo da imamo puno slabosti, ali babe već znaju da smo seronje koje padaju na dve, tri osnovne. Uz par preslagivanja kockica, slika je tu.