Aktivista

I tako ... Napunio si tri banke i još kusur ... Nezaposlen, malo okolnosti a malo lična odluka. Studirao si neki bezvezni faks, kulturologija, andragogija ili tako nešto. U boljem slučaju si završio, u gorem te još uvek po nekim prašnjavim arhivama vode kao apsolventa. Živiš kod keve od njene penzije.

Rešiš malo da se baviš političkim aktivizmom. Naravno, nešto što se isplati. Učlaniš se u neku od soroševskih NVO. Protiv Vučića, podrška Ukrajini, LGTBQXZY prava, kilamtske promene, stop litijumu, sloboda za arktičke foke i antarktičke pingvine ... Uobičajeno.

Organizujete proteste, ulične blokade. Trudiš se da se istakneš, nadaš se da će da te primeti američka ambasada, a malo i da se pokažeš u društvu. Ekipa vam se ugrubo deli u dve grupe: jedno su likovi kao ti, a drugo buržujčići iz kruga dvojke i sa Dedinja kojima je dosadno pa se igraju revolucije. U tu drugu grupa spada i Mia. Mia je ćerka nekog filmadžije, na skupove dolazi Smartićem, uvek je stilizovana i lepo miriše (za razliku od tebe).

U poslednje vreme je počela da ti se javlja, javjaš se i ti njoj, ali ostaje na tome. Ne smeš da joj priđeš a hteo bi da je izvedeš negde, ali kako kad od keve žicaš lovu za pekaru i švercuješ se u javnom prevozu jer ste prodali Punta od pokojnog ćaleta. Ti naravno glumiš kako si iznad svega toga materijalnog, furaš neki stil između Če Gevare i rastafarija. Ali u dubini duše znaš da Mia nikad neće biti tvoja. Jednostavno ... ne pripadate istim krugovima.

Kad dođeš kući zapališ gandžu, uduvaš se, i sanjariš kako bi bilo da si narodni poslanik pa da plaćaš kurve i kokain. A onda počne da te gricka crvić: a što se ne bi ošišao, obukao neko odelce i učlanio u SNS ...