Aluzija

Malog Miću život nikada nije mazio. Još kada je imao dve godine majka i otac su ga zlostavljali. Jednom prilikom su ga toliko nagrdili i potom misleći da je mrtav otišli za Nemačku. Mića, iako mali, zapamtio je neopisiv bol koji su mu svakodnevno nanosili roditelji, a naročito njegov otac svojim falusom. Dalji život ovog deteta činio se nemogućim. Međutim, priča ne bi bila priča da tu ja kao autor nisam umešao prste. Njega je sledećeg dana poluonesvešćenog pronašla suseda Marta koja je došla da od ove porodice zatraži malo šećera da ne silazi u prodavnicu. Rešila je da ga prisvoji i odnela ga je sa sobom u svoj stan na poslednjem spratu. Tokom par godina, Marta ga je negovala, pa mu je čak nadenula i novo ime. Nazvala ga je Dorijan. Njegov život se polako vraćao u normalu. Imao je nekoga ko bi mu svako veče pred spavanje čitao priče, ušuškavao u krevet i oblačio ga u haljine.
Jednoga dana, neka to bude recimo 14. Decembar, Marta je umrla. Sahranjena je pored svoga muža. Dorijan je tada imao 8 godina i Martina porodica nije htela da preuzme brigu o njemu. Smestili su ga u internat. Kako nije imao šta drugo da oblači osim haljina, to su pojedini profesori shvatili kao znak da krenu u akciju. Njegova bolna iskustva iz detinjstva su se ponavljala iz noći u noć na stolu zbornice. Tokom 3 godine boravka u internatu, Dorijan je usvojen od strane bogatog para koji nije štedeo ne bi li imao što više dece. Dorijan je mislio da su to dobri ljudi i da će mu pružiti dom. Ovi razvratnici su ustvari usvajali mnogo dece da bi mogli da orgijaju svakodnevno. Muž je bio lekar, a žena učiteljica. Dorijan je živeo sa njima i stoički trpeo razne stvari u svojoj guzici. Par koji ga je usvojio smatraoje da nije više seksualno zanimljiv jer je omatorio. Napunio je čak 18 godina. Dorijanu su dali karticu bez limita u znak zahvalnosti za sve što je pristao da uradi.
Rešio je da iskoristi neograničen priliv novca i da se okrene putovanjima po Evropi. Putovao je po mnogim zemljama. Došavši u Francusku naučio je da treba pažnju posvetiti modnim trendovima. Često je išao u Luvr obučen u haljine po najnovijoj modi. Bio je veoma srećan pošto su te haljine bile markirane i lepo su mu pristajale. Jedne večeri je imao zakazan sastanak sa kustosom Luvra. Zvala se Emili. Pošto je hteo da izgleda lepo, otišao je kod frizera i ofarbao se u plavo. Popevši se na vrh Ajfelove kule gde je sastanak trebao da se održi, video je Emili kako stoji uz ogradu i zove ga da priđe. Odmah ga je savatala. Primetivši da Dorijan reaguje na njene poljupce nečim između nogu, shvatila je da on nije žensko kao što je mogla pomisliti zbog haljina koje je oblačio. Ona je bila lezbijka i to joj se nimalo nije svidelo. Pobegla je kući. Zbog ovog incidenta, Dorijan je odlučio da se preseli u Milano i promeni svoj život iz korena.
U Milanu je primio katoličku veru. Primio je u svakom smislu te reči, ali o tom po tom. Kupio ogroman stan i počeo da se oblači kao muško. Išao je na razne događaje, tako da je i poziv mladog druga Đanija na fešn vik oberučke prihvatio. Gledali su nove kreacije za proleće-leto i to je Dorijana oborio s nogu. Posle revije je otišao kući i očistio prašinu sa kutije u kojoj su se nalazili karmini, tange, haljine i umetci za kosu. Ponovo je krenuo po starom. Jednom prilikom dok je bio u Vatikanu da vidi papu, puklo mu je slepo crevo. Morali su hitno da ga prevezu u bolnicu i operišu. Kada se probudio, shvatio je da je u katoličkoj bolnici gde su lečili sveštenike, pa i samog papu. Tu su ga smestili jer sa rasprsnutim slepim crevom ne bi stigao do neke dalje bolnice. Kada je se malo oporavio i došao k sebi primetio je da ga kardinali i sveštenstvo koje se tu lečilo gledaju sa oduševljenjem. Znao je da oni žele nešto što njemu nije strano. Iz tog razloga, ustao je sa kreveta i natrtio se. Pala je neviđena katolička redaljka. Na kraju je stigao papa i dok ga je odrađivao urlao je na Dorijana da se moli dok ga on guzi jer je to jedini put, put pročišćenja. Posle dva meseca Dorijan je pušten iz bolnice. Poučen ovim iskustvom i herpesom koji je dobio od sveštenstva rešio je da promeni veru. Postao je ponovo hrišćanin.
Otišao je u Makedoniju da živi. Tamo je krenuo na časove pevanja, ali je ubrzo izbačen jer nije znao da peva. Pošto je već prilično nabacio kilažu tokom boravka u bolnici, haljine mu nisu više pristajale tako dobro kao pre. Rešio je da se oproba u šou biznisu kao pevaljka. Dobio je svoj tv šou koji ga je proslavio. Ova nacija ga je prihvatila takvog kakav jeste i pružila mu šansu da postane njihov zaštitni znak. Dorijan je nastavio da se oblači kao žena i da peva izazovne pesme koje su masovno privlačile mušku, seksualno neopredeljenu publiku. Dorijan je sve to prihvatio sa uživanjem. Njegov život se konačno sredio i on je sada bio potpuno ispunjen i srećan.
Pošto je sad bio član pompezne makedonske estrade, znao je da mu pored imidža treba i umetničko ime. Sinulo mu je! Želeo je da se seća Marte koja je umrla 14-og decembra i morao je to da ubaci u svoju ličnost da je ne bi zaboravio. Ime koje mu je ona dala trebalo je da zvuči izazovnije, tj. pederskije. Posle sumiranja ovih faktora bitnih za estradnu identifikaciju, Dorijan je sebi nadenuo ime Doki 14. Sve ostalo je istorija.