Možda je težina definisanja ovog pojma jednaka borbi protiv istog. Atmosfera straha se stvara pristankom velike većine ljudi na prisvajanje stavova koji sa sobom nose mržnju. Nažalost taj strah je svuda. Svi ga udišu, neki bez sopstvene volje ali moraju.
Slučajno sam u autobusu počeo da razgovaram sa jednim čovekom. Na prvi pogled mi je delovao kao dobar momak. Posle dvadesetak minuta razgovora, dva momka su počela da pričaju o gej paradi. Imali su tipačan huliganski stav. "Idemo da ih ubijemo." "Kako ću ja svojoj deci objasniti pedere!" Ja sam pogledao u mog sagovornika očekujući neki ne tako ekstreman stav prema tom događaju. Međutim, on je počeo da se uvija i traži kompromis, da bi ih na kraju podržao. Dečko sa kojim sam razgovarao dvadeset minunta je za samo jedan tren udahnuo strah.
Оценила сам позитивно јер такви случајеви постоје.
Међутим остала ми је једна ствар недоречена. Да ли је подржао пребијање или се испоставило да су му хомосексуалци друштвено неприхватљиви?
Једно не мора нужно да укључује друго. Имам доста познаника који не могу да прихвате хомосексуализам али им је само насиље, над неким ко им ништа није учинио, огавно.
Čovek ih je podržao u stavu
Pre toga smo o tome pričali i nije imao takav stav. Još ih je posavetovao kako da se ponašaju i kako da izbegnu policiju.
Bolesnik. A ja kakva sam lajava ne bih izdrzala da verbalno ne izrazim svoje gadjenje.
Inace drug mi je pricao da je prolazio pored nekoliko policajaca koji su pricali sa gradjanima o tome kako ce pustati da ih umlate:(
Baš o tome je i ova definicija. O atmosferi straha. Strahu da izraziš svoje mišljenje.
Сад више нисам сигурна да је баш овај конкретан случај страх. Ја страх више везујем за то да ућутиш и уопште не изразиш став.
Али људи су различити. Неки то сигурно и овако раде. Што не значи да је оправдано.
Nije samo strah. I zatupljeni stavovi roditelja, jednostavno su neki tako odgajani. Neki se i boje sopstvenih misli. U svakom slucaju.... to samo pokazuje rupe. U mozgu, u srcu. Praznine. Zalosno...
Btw, +