Освећено име Ђинђића после атентата.

Тешко је одредити овакав појам јер је детерминисан капитализмом и потрошачким друштвом, а управо је он сам негација таквог друштва. Онај мали луфт, грешка у систему, апсорбована неправилност, вентил. Живот у овом веку, човеку на леђа ставља неподношљив терет, слободу у оковима.

Приказа слободе је најопаснија од свих приказа и илузија, али се ту не ради о способности да се једноставно скине та скрама с очију, не, јер је та скрама део човековог бића, она има своју улогу и јесте као пупчаном врпцом узрочно повезана са обрасцима понашања, моралношћу.

Циљ је очигледан. Новац. Тај циљ не зависи од партикуларног интереса, жеље. Он је тако друштвено детерминисан и постављен. Није ни кључ у простој похлепи, већ у прибављању могућности и моћи, такмичењу и победи у њему.

Имовина човека је попут термометра. Може бити изнад нуле, на нули, ситуација кад се не поседује ништа и испод нуле. Лако је замислити ситуацију када човек нешто поседује, када има неку ствар, нерелевантно које природе. Исто тако је познато шта значи немати ништа, односно бити на нули. Али проблем настаје када се имовина налази испод нуле, у минусу. То се замишља и није реално.

Заправо пасива је онај тренутак кад имовина закорачи из света реалности у свет моралности и друштвених норми.

Постоји аналогија између ситуације са имовином испод нуле, пасивом и позитивне нуле. Обе реално живе у свету моралности и друштвених конвенција, али се напајају са два потпуно иста симетрична извора, са две потпуно различите енергије ипак.

Једна другој дају право на живот, пасива је везена за дуг и све што он значи, позитивна нула за осећај да си човек и да си слободан.

Велтшмерц који осећам раздире ми груди. На тренутак. Дође понекад непозван, а онда морам да пржим јаја на око. Јеби га, нема се времена. На крају ко јебе гладну децу Африке и чињеницу да синови и удовице идиоти располажу богатсвом целог човечанства. Заправо, они га само користе, располагање је за њих тежак ментални посао који генерише многа радна места за школоване будале. Док деца свуд по свету умиру од болештија за које не постоје лекови јер би били превише јефтини и фармацеутске компаније у томе не виде профит на дуже стазе. Лакше је продавати скупе лекове богатијима или људима који живе у стабилнијим земљама, а опет и са тим лековим који само ублажавају последице болести исход често буде исти. Ако не верујете питајте Џобса. И онако нас има много, а глобални рат је превазиђен.

На тренутак вас можда и заболи чеони режањ док гледате људе који нису имали прилику да се образују, како раде тешке послове за мале новце, док се неко баханалише по Монте Карлу и има 120 аутомобила у гаражи. Не дозволите да вас ухвати летаргија аргумента оно што је одувек, оправдано је и свакоме по заслузи, ради па заради. Пробајте да се исчашите из овог друштва и времена, да сагледате ствари неким другим очима, објективнијим, не субјективношћу ауторитета, већ вашим рођеним очима, али оним ситнијим испражњеним од искуствене садржине постмодернизма. Погледајте две слике, не морате далеко да одлутате, погледајте Парис Хилтон са благом ретардацијом изазваном околином и околностима у којим живи, видите да ли се њено кученце купа у чоколади и пронађите мало дете које нема ни воду за пиће. Калигулини коњи су опет у моди, а ове две сцене су слика нашег доба. Добро и ајфон са црним флором. Њега немојте губити из вида, а можда те две слике управо гледате на њему, боли вас туки да замишљате. Онда запитајте себе да ли је то добро. Поставите етику на ноге детиње и нека вас заболи.

Деце будућности ће се највише смејати национализму, ако их исти предхоно не убије. Ако се дубље промисли колико је исти бесмислен схватићете да је овај свет само двогодишње дете средњег века којег родитељи озбиљно запостављају и којем неће бити створени адекватни услови за правилан развој. Потенцијални деликвент са невероватним још потецијалнијим генијем, који ће на крају довести до супер злочина. А можда и неће, можда родитељи престану да буду расипници, да се иглају док им се дете игра, можда ћале престане да банчи по кафанама, можда мајка престане да се курва, можда нађу и посао, можда се и опамете. Можда.

Мени су јаја на око одлично испала. Реш печена.

Можда је глупо људе делити на оне који слушају ову или ону музику и тако некакве генерализације, али мислим да је ова подела на људе који знају да инсталирау виндовс и оне које не знају од суштинског значаја. Наиме, можда је та глупа инсталација на први поглед лака и безначајна, али 90 процената нашег домородачког становништва зазире од исте и то са разлогом. Не ради се ту о глупом познавању компјутерских наука.

Ако узмемо да је Бил крив за то што је инсталација икспеа постала учестала потреба просечног корисника, знаће се да просечни, млади урбани Србин мора бар једном годишње, у најбољем случају, да прође овим путем пакла и страдања. И шта он тада ради... Зове свог пријатеља кога познаје само кад му је потребан и кршећи кантов категорички императив, да се тако духовито изразим, користи човека као средсво, а не као циљ, како бог и разум заповедају. Добродушни "пријатељ" дође, за два сата заврши посао, виндовс је ту, и покер на фејзбуку може опет да се игра. Они залудни и несналажљиви пак спремни су да пукну и до 1000 динџи, а и више како би им пропали студент електро-технике дошао на кућу и покупио кајмак, што би народ рекао нит' орао нит' копао. Тако се то наставља у недоглед све док се опет не појави плави екран смрти или док компјутер силован порњавом са сајтова сумњивог реномеа не почне да плаче. Можда на прву лопту делује баналном чињеница непознавања ове тајнствене технике које знају само гикови и илуминати, али она о тим људима говори највише. Шта то заправо, питате се?

Па, спремни су да сто пута посматрају инсталацију или било шта друго у животу и да никада не поставе питање. А, кад не поставиш питање, кад си незаинтересован онда ти џабе што дишеш и што ти срце пумпа. То је чиста механика. Брига те бре како ради југов мотор кад га овезеш код механичара и он га среди, заболе те како да очистиш унутрашњост кућишта, шиште ти јајца како се прави пеницилин и кад су изумрели диносауруси и од чега, зашто су европљани заразили домороце а не домороци европљане, који је други амандман америчког устава, ко је председник државе и чије је станке члан. Реално, боли те рацку. Сипај кока-колу, наручи пицу, пусти фарму и позови пријатеља. Уживај. Једног дана он неће доћи, a ти седи и играј фарму на фејбзбуку.

Можда су ту приоритети у сазнавању они који детерминишу непознавање ове технике, али кад будете дошли у ситуацију да вас нешто можда заинтересуje или зачуди али да не уложите никакав напор како бисте стекли ново сазнање, знајте тог тренутка да вам огранске функције служе само за систем гојења дупета на рачун мозга. Када је риболовац научио сиромаха да пеца направио је катастрофану грешку. Пропустио је дивну пословну прилику.

Pravo koje je utemeljeno u samoj covekovoj licnosti. Jednom je receno da su svi rodjeni jednaki. Da zive jednaki u pravima. Ali presli su se. Ljudi nisu jednaki niti ce ikada biti. Jedna gnusna laz je jednakost. Stvorena je i izrecena od strane onih koji su malo jednakiji od ostalih. Covek je samosvesna zivotinja. Covek ne moze pobeci od svoje prirode. A zakon prirode je da jaci opstaju. Da veci jedu manje. To je deo covekove zivotinjske senke. Ali samosvest kao takva je potisnula zivotinjsko. Ona mu je napravila problem. Zabranila je jacima da nadvladaju slabije. Civilizovala ga. Osakatila zivotinju. Moralizovala coveka. Moral ga je naterao da uvazi interes slabijeg, savest mu je visila nad glavom. Ali to nikada covek zaista nije bio spreman da prihvati. Njemu je urodjeno da pokori slabijeg jer je po prirodi samosvest bila samo nadgradnja instiktu. Ipak, ona je bila i iluzija u koju je on poverovao olako. Dozvolila mu je da izgradi savest i nacinila od njega roba potcinjenog nekim unutrasnjim pravilima koje je sam izgradio i koje je nazvao moral. Inhipitorna uloga samosvesti je odigrala svoj deo, ali nije ostvarila svoj cilj, nije pojacala zivotinju vec ju je ukrotila i nahranila lazima. Izgradila pravila koja se menjaju i vaze samo za onog koji ih odredjuje ali koji ih i sam stvara. Moralni zakon je vazi samo za jednoga i razlikovao se od osobe do osobe. Takvo stanje je bilo i cilj dara samosvesti, ali se izopacilo sa nastankom prava. Tog kobnog trenutka jaci su svoj moral nametnuli slabijem i nazvali ga pravom. Ljudskim pravom. Pravom jaceg. 


Objasnjava svakodobne ljudske odnose i sujete. Afirmise interes jaceg. Kaze se da sila ni Boga ne moli. Ona kvarna i odvratna, trula ljudska volja. Sila tu nista nije kriva. Ona je samo sredstvo. Ona nema Boga, ne voli ni jedan narod. Mozda sila Boga i ne moli. Ona mu se i ne treba moliti, jer je od Boga data coveku. Postoje izgleda ljudi koji Boga ne mole. Oni koji koji se licemerno skrivaju iza sile kojom raspolazu. Postoje ljudi koji vole samo moc. Kojima je sila cilj. Koji su zaboravili Boga. Koje je strah da pogledaju u sebe. Gospodari ljudskih sudbina veruju da su postali. Veruju da su jaci od morala, ne poznaju savest. Zaboravili su cak i da su ljudi, a to ce ih ubiti.
Kada budu jednom sklopili ruke, kada jednom kad sila istruli, kada jednom istrule njihove duse, kada tada pogledaju u te sklopljene krvave ruke, zamolice. Jauknuce tako jako za oprost da ih Bog nece ni cuti. Jer ih ne vidi. Jer nemaju duse.

Iracionalno verovanje u bolji dan.

Smeteno sam krenuo ka vratima i hodao tiho. Korak po korak. San po san. Gledao sam ka cilju a on se udaljavao. Prokleta fatamorgana. Voda. Voda mi je u mislima. Ne, misli su mi vodene. Dobro. Možda i stignem do tog raja. Ali šta je za mene raj? Neka masivna tečnost u zaboravljenom uglu glupavog univerzuma. Nastavljam da hodam, ali nema otisaka. Da li uopšte hodam? Samo taj prognani pesak. Lep je. Mekan i svilenkast. Ali nemam vremena. Suva su mi usta. Kako bi samo jedan kap vode na tim usanama pao. Rastopio bi ih. Sasušio još više. Ko zna? Ne znam ni sam zašto koračam kad nikada neću ni stići. To je samo fatamorgana. Nije ona cilj. Iluzija. Kako je lep ovaj pesak. Lepši je on od vode, ali šta mi to vredi kad sam rođen u ovom bogohulnom obličiju. Zahvalan sam samo što mogu da vidim. Svako ovo zrnce što nestaje pod nogama je ukusnije od svake proklete kapi tog raja. Na kolenima sam. Raj je tu. Par metara od mene, opustio se i zalegao kao da je vekovima radio, pa odmara umoran i uživa. Znam nikada neću stići. Ali kako je samo čarobna ta slika. Sagrađena od snenih koraka života. Budan sam, a sanjam. Mora da je zato takva. Vodnjikava. Ova zrnca su mi sve mekša. Posteljina za moju dušu. Ležim. Na usnama su sva ta zrnca ukusnija od kapi vode. Vetar me je pokrio. Zaspao sam. Ona je samo iluzija. Korak je cilj.

Kad ciganin opsuje sam sebi majku cigansku.

Satkana od snova, dolazila je i nestajala kroz vekove poput vetra lutalice. Znala svoju sudbinu. Dete se radovalo kad je čuje i sanjalo o dalekim zemljama gde dobro pobeđuje i gde postoje ale i vile, veštice i čarobnjaci, vukodlaci i aveti. Gde princ odvodi lepoticu i žive srečno do kraja života. Slušalo o slavnim vremenima, o velikim bitkama, gledalo ih shvaku noć po nebu i jurilo za njima da ih dosegne. Pitalo se kako se to skida zvezda sa neba i kako je taj veliki kralj stavlja na prst. Jeste ona mala, odavde, ali tamo, tamo mora da je sigurno velika i sjajnija nego ovde. Mora da je taj kralj što je nosio na prstu zvezdu veliki čarobnjak. Nema to u priči ali mora da je tako. Pokušavalo da razume nemušti jezik što zmija govori. Kako, kako da razumem životinje. Imaju toliko toga da ispričaju. Možda još neke lepše priče. Zašto se nisu sagli i pokupili zlato? Al' opet bi se kajali. Kako je taman taj vilajet kad je zlatnicima prekriven? Zar oni ne sijaju u noći? Dinosaurusi su živeli pre 65000000 godina. Čoveče, koliko je to života. Pa kako oni znaju da su oni postojali kad je to bilo tako davno? Mora da su ti naučnici neki mnogo mudri ljudi čim to znaju. Da, znaju oni sve. Znaju i kako se skida zvezda sa neba, i kako se uči nemušti jezik, znaju i kako tamni vilajet nije blistao od zlatnika, ma znaju sve! Dete je poraslo i postalo čovek. Barem to tako zovu ostali ljudi. Priča je dolazila i nestajala kroz vekove, satkana od snova poput vetra lutalice.

Dar Bogova čoveku da razume stvarnost. San je senka razuma.

Štimuje klavire. Ali štimuje i život. Njegov je posao najčasniji. Muzika je lek za dušu, a nema lepše muzike od zvuka klavira. I kada najveći pijanista sedne da odsvira Mesečevu sonatu, on ne razmišlja da je jedan čovek spremio taj klavir i naštimovao ga do savršenstva. I taj mir koji stvara Mesečeva sonata je njegov mir koliko i mir i radost pijaniste. Svaki blaženi zvuk koji dodirne neku ranu je i njegov. Nikada nije ustao i rekao da je to njegova zasluga. Uvek je sedeo u senci noći i štimovao. Roditelj peska, tvorac igračke. Nikada se nije zapitao zašto se klavir štimuje. Jednostavno, to je pravilo. Tako se ređaju žice, od kad zna za sebe. I njegova je mesečeva sonata. Da on nije naštimovao klavir sonata ne bi bila tako lepa, a on najbolje zna izvor zvuka. Svaka je nota urezna u njegovoj misli kao sećanje. Svaka je nota jedna priča i jedno osećanje. Jedan život. Ni mesec ne bi bio tako lep bez njega. Njegova je sudbina da bude proklet. Niko nije shvatio da je bela dirka na klaviru otisak njegove sudbine. Pijanista i dalje svira Mesečevu sonatu, a pod mesecom se ništa ne vidi. Čak ni klavir-štimer.

Najneprirodnija perverzija.

Zato što nikada nismo imali para da platimo domaćeg plaćenika i stranog izdajnika.

Ustanite rano, radite, radite i samo radite. To je formula uspeha... U drugim zemljama. Ovde formula uspeha jedna zanimljiva reč koja nosi tako puno značenaja-snaći se. Ali ja nikako ne mogu da dokučim šta je uspeh u Srbiji. Postati bogat i slavan je ovde vrlo lako. Jednostavno, ljudi su postavili merila koja je lako dostići. Prijaviti se za rijaliti šou, recimo, napraviti što veću budalu od sebe i eto popularnosti. Ali šta da rade ljudi kojima se ta merila gade? Sistem postoji i uvek će postojati, bez obzira koliko se nekom činilo da ne funkcioniše, i loša pravila su pravila. I loš sistem je sistem. A ono što je problem je vrednovanje sistema. Korupcija, recimo nije nikakav tumor društva. To je obično pravilo koga se ljudi drže i koje poštuju. Zaustavi ih policija, znaju pravilo-daš određenu sumu novca i voziš dalje. I sistem vozi dalje i sve funkcioniše. Dakle, problem su pravila. Pravila koja vrednuju uspeh. Ljudi stvaraju pravila a pravila su merila jer svako u sebi sadrži neku vrednost. "Kul" je biti pevaljka. Pevaljke zarađuju odlično i društveno su prihvaćene. "Kul" je biti kriminalac. Antonio Montana, Arkan, Mika iz Zemuna, Žika sa Dorćola. Svi su oni "kul". Država ih ne hapsi, žive odlično i kako je jedan kriminalac rekao: "Ja za dve godine proživim ono što neko ne proživi za ceo život". Ima tu velike mudrosti. Indikuje problem. Dete u školi dolazi kod nastavnika koji radi za 400 evra, a otac mu taj novac troši za dan. Najbogatiji čovek u Srbiji je svoje bogatstvo stekao na nelegalan način i on je društveno prihvaćen. Sve su to vrednosti i pravila. Nema Srbija nikakvih problema jer ona živi na običajnom pravu. I ne razmišljaju ta deca ništa loše. Samo su racionalni. Imaju uzore. Imaju pravila. Imaju sistem. Uspela su.

Dve reči koje ni sam Bogotac ne bi mogao da definiše. Amerikanci luče vlagu pri njihovom izgovoru. Talibani vade kalašnjikove i pripremaju skad projektile pri njihovom pomenu, Srbi pale gradove i kradu najke. Dakle, krajnje destruktivne i opasne reči.

Stanovnici Sorabije. Na svojim putovanjima po Sorabiji sam naišao na nekoliko izvanrednih ljudi.

Mirna država u zapuštenom delu Azije, za koju mnogi nisu ni čuli. Njeni stanovnici su jedni miroljubivi, porodični ljudi. Nenaviknuti na razlike, tradicionalisti. Jedina stvar zbog koje su se u Sorabiji delili bilo je političko opredeljenje. Vlast se smenjivala na nekoliko godina i sve je savršeno funkcionisalo sve do jednog dana kada je grupa disidenata odlučila da protestuje za svoja prava. Diskriminisani jer vole da jedu sladoled, u Sorabiji zabranjenu hranu odlučili su da protestuju. Digla se velika buka. Jedni su bili za to da ih proteraju. Drugi da ih pobiju. Treći su bili indiferentni. I onda je došao dan protesta. Mirno su počeli šetnju. Partija mladih i neobrazovanih protivnika sladoleda je počela da pravi nerede. Sutradan glavni grad je bio polupan ali su svi pripadnici partije pohapšeni. Jedan po jedan. Na vestima su se smenjivala obaveštenja o kaznama protiv PMINPS, a disidenti nisu dobili svoja prava. Još uvek niste čuli za Sorabiju? I nećete jer ne postoji.

Rekli su mi da je ovo volela da kaže moja prabaka. Nepismena žena velikog uma. Koliko puta u životu odreagujemo emotivno, ishitreno, bez promišljanja? Za ljude je to ponekad i normalno jer se ne ponašaju uvek racionalno. Bilo bi veliko pitanje promišljanje koliko racionalno više donosi običnom čoveku od emotivnog. Ali kad odluke donose državnici, u ima hiljade ljudi, jednostavno tu nema mesta emotivnom. Još manje ima mesta kod građana koji donose političke odluke. A sve je u životu izbor. Svakog dana, svakog trenutka donosimo odluke. Neke od njih su vitalne, neke trivijalne, a granica između njih je sve tanja. Trivijalnih i nebitnih odluka je sve manje jer je sve teže napraviti razliku i "odvojiti žito od kukolja". Sve je postalo bitno i sve je postalo hitno. Teško je odvojiti slobodno i radno vreme, teško je napraviri razliku između dokolice i rada. Voz jednom stane i ako ne izađete na vreme nikada se nećete vratiti. Čovek juri kroz život i ponekad se i ne osvrne iza sebe. Ali jednom mora da stavi taj prst na čelo i razmisli dok voz ne stigne u novu stanicu.

Možda je težina definisanja ovog pojma jednaka borbi protiv istog. Atmosfera straha se stvara pristankom velike većine ljudi na prisvajanje stavova koji sa sobom nose mržnju. Nažalost taj strah je svuda. Svi ga udišu, neki bez sopstvene volje ali moraju.