Baba iz Nemačke

Starija gospođa kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina sa istančanim ukusom za automobile.

Ona je vrlo pobožna žena, ide u crkvu svojim četvorotočkašem svake nedelje, redovno posećuje zelenu pijacu, ponekad ode sa drugaricama na bingo i poneku partiju bridža a uživa u istančanom ukusu šerija pred spavanje.
Vrstan poznavalac automobilizma, ne zanimaju je prdavci nego samo provereni modeli sklepani u najfinijim laboratorijama Nemačke kuhinje.
Mag u izboru opreme, njen auto mora imati klimu, kožu, servo, alarm, senzore za parkiranje i još trista čuda za koje ni sama ne zna koj će joj kurac, al nek stoji.

Obavezno sive ili crne boje kupuju se iskljičivo modeli tri renomirane firme a to su Mercedes, Volkswagen i BMW, sveto trojstvo svake penzionerke u Nemačkoj, jer jebeš 40 godina staža a kupiš recimo japanca nekog. Odma si izdao hardkor, i svi na pijaci a i u crkvi će ti se smejati, blam jebote.

I auto se ne vozi posle 150.000 kilometara. Ne. On se prodaje u inostranstvo obavezno, da bi se kupio neki noviji model, jer baš juče je Gertruda tri straße niže kupila najnovijeg Golfa VIII generacije, a ovaj je tako pase i više nije nizašta.

I na kraju krajeva ovo je sve istina, nema laži nema prevare. Zar ne?

-Halo brate?

-E, kaži.

-Ajd dođi da častim kupio sam kola.

-Ne seeeeeeeri, pa odakle? Kolko si platio, koji model?

-Matori upala mi kašika u med. Passat, 2009, iz Nuremberga vozila ga baba do pijace i nazad, nači ono koža, klima, senzori, DVD, EMS, SMS, PMS, GPS, HIV. Znači brate sve, baba ga u treću nije ubacila.

-MA DO JAJA!!!