Kantautor koji je u vreme SFRJ postao popularan zbog specifičnog nastupa, red pesama, red pričanja fazona i dogodovština. Publici je bio zanimljiv zato što su osim pesama sa ploča uvek mogli da čuju nešto zanimljivo šta do sad niko nije čuo, ili su barem tako mislili.
Krene Balašević na turneju, jedne subote Novi Sad, druge Sarajevo, posle Slovenija, Hrvatska, pređe preko jedno 15-20 mesta gde su se kasnije pojavili granični prelazi i svima priča iste fazone. Naravno, publika misli da su oni prvi i jedini kojima prepričava kako je babo naručio picu i kako narodnjaci ponavljaju jedno te isto. To je lepo funkcionisalo dok je država bila velika pa je pubika stizala da zaboravi šta je pričao dok obrne krug po svim gradovima za koje ne treba pasoš. Posle su se pojavili internet, jeftine kamere i telefoni, pa se onda hiljadito prepričavanje susreta sa mađarskim carinikom pojavljivalo na youtube još pre nego što tonac smota kablove srećan što ih pijane maloletnice nisu upovraćale i zapišale.
Neki ljudi koji i ne moraju da se bave muzikom često koriste Balaševićev sistem pričanja pa iste stvari u svakoj prilici pričaju svima koje sretnu dok ne zaborave šta su kome rekli, pa počnu da se ponavljaju. Podnošljiva i bezopasna navika, sve dok ih ne srećeš previše i u različitim društvima, a lek još uvek nije otkriven.
-Ljudi moji, krenem ja tako za Mojmilovo, kad tamo, kod mosta...
-Alo, Balašević, pričao si nam to prošlog vikenda, pa si pričao na onom rođendanu, pa kad smo čekali red za prijavu ispita, pa kad smo bili u kafani i još barem tri puta koja sad neću da pominjem. Promeni ploču malo.
Imam jednog ovakvog u komšiluku, ali dosad nisam imao adekvatno ime za njega. Ulazi u upotrebu.
+++
Dobra gile. Panonski govnar