Balkanski fenomen dizanja ruku prilikom prvih taktova narodnjaka
Kad ponavljanje nečega pređe u kontinuirano obrtanje dotične stvari za pun krug, onda se smatra da je to navika, a kad jedno podneblje od drugih razdvajaju isključivo navike i običaji, tada se može govoriti o fenomenu. Hahaha, sad kad ponovo pročitam ovu rečenicu sam sebi zazvučim kao Aca Stojanović jebeni.
Elem, naš region je bio poprište ratova i pravi je raritet da u jednom takvom okruženju procveta muzički, bolekurcajući i opuštenjački fenomen koji podrazumeva podignute i raširene ruke, visoko iznad glave na sam početak šumadijske dvojke.
Tako imamo slučaj da lik sedi za stolom i kulira. Došao je u pola deset, ono zakiva tehno, tuc-tuc muzika, klimaju glave napred-nazad. Njega sramota, jebote! Smara se tako još neko vreme, popije koje pivo i šta se dešava. Sat otkucava ponoć, vampiri kreću u lov, Pepeljuga gubi jebenu cipelicu a u kafiću počinju narodnjaci, jelte, kao što je u red. Tad lik ustaje, diže obe ruke u visine, zaklapa oči i viče: "Jaoooo, majkooo što me roooodi, što me ne pobaci?!". Na mahove udari čelom o astal, krene da rokne pikslu ili čašu o zid pa stane.
Dok koračam tiho, prvi sumrak pada osta tvoje selo isto k' o nekada...
- Jaoooo, jaoooo! Leleeeeeee leeeeleeeeeeeee! :diže obe ruke: Nakljukaj mi se mošnica, Klintone!
-------------------------------------------
- Policija, ruke u vis! Pevaj, bre!
- Šesnaes' ti leta beše kada sam te zavoleooooooo...
- Jes' ti čitav?
- Pa rekli ste mi da pevam, a kad sam već dig'o ruke...?
Pisano za psetovo takmičenje
