Bekrija

Pijanica sa stilom. Šmeker kakav se jednom rađa. Gospodin, omiljena mušterija u kafani koja je godinama posećivanja iste izgradila veliki ugled i poštovanje.

On je uvek doteran, crno odelo sa maramicom koja viri iz džepa i uvek raskopčanom belom košuljom pri vrhu je njegov zaštitni znak. Sveže obrijan, često sa ostavljenim "italijanskim mafijaškim" tankim brčićima i nauljenom kosom koju tera na stranu.

Kada ulazi u kafanu, muzika istog trenutka obustavlja svoj repertoar da bi ga ispoštovala pesmom "Bekrija" od Ane Bekute dok on vadi i daje pevačici jednu "crvenu" koju ova iz tolikog poštovanja prema njemu sama sebi stavlja među sise jer, čovek je gospodin i ne može sebi da dozvoli takav prostakluk.

Na njegovom stolu u uglu pokraj šanka čeka ga njegovo piće, piće koje su konobari nazvali po njemu. A zašto nazvali? Pa zato što je to čovek od koga zarade još jednu platu količinom dobijenog bakšiša. Jednostavno, svi ga vole jer zna sa ljudima. Ukoliko se nađe i koje dete u kafani u društvu roditelja on se neće dvoumiti da izvadi koju stotku da "mali kupi čokoladu".

Na kraju večeri njega čeka taksi, pozvan od strane jednog od kobara i on sa istim stilom sa kakvim je došao sada odlazi, samo sa 1,5 do 2 promila alkohola više u krvi.

Kažu da majke savetuju svoje sinove rečima "Sine, ako moraš biti pijanac, budi to bar kao on da te ljudi po dobru pamte".