Venac, koji pri iznenadno jakom vetru na sahrani, padne na neku babu.
Sahrana...
Pokojnik je bio star ili mozda nije, zavisi da li vi imate više ili manje godina od pokojnika. Bilo mu je tek 76.
Narikače se skupile iz celog sela, pa oplakuju... Nema kraja...
Ne zna se koja će više, jače, emotivnije, dosetljivije...
Pogledaš u nebo pitajući se ima li kraja... Primetiš, nebo se namrčilo, kao da će govna da padaju.
Taman da kažeš ortaku do tebe kako će da opiči neka oluja, kad ono dunu vetar... Zviznu svom snagom po onom narodu...
Polete venac pa pravo na jednu babu medj' onu gomilu...
- Hehe, u'vati baba Stana bidermajer...
- Jebo li te otac onaj koj te napravi, jezik ti se osušio...
- Sorry baba, nego rekoh, ti ne moraš ni da se vraćaš sa groblja...
Plusič, al što si stavljao rečenice u primeru kao da ih neko govori a u stvari opisuješ situaciju i onda ispade malo nezgodno kad nakon opisa naidješ na nečiji govor a napisano je na isti način? Bolje da je tekst napisan bez crtice na početku a kad neko nešto rekne staviš crticu, zbog preglednosti.