Blokovi do Tokija, Zemun do Pinokija!
Srce pumpa, krv ključa, vratna žila bije ritmom hiljadu bubnjeva, dok se iz grla hiljada mladih, napucanih momaka otima ovaj stih ponosa i lokalne samouprave! Bohore, decxko, pokrij tu tetku na plećki, Smare, ljepoto, omaži taj majonez sa bicepsa - ovde je primerke napucala brza hrana a tetovirala priroda...ili ćale, dok je još bio u mogućnosti, phahaha. Gde je to "ovde", pitate? Znajte, tako nešto se ne pita, hnjo. Tako nešto se ZNA i to, ako ne iz nekih drugih razloga, onda zbog radi lične bezbednosti. Ono, matori, kročiš u verovatno najopasniju teritoriju na svetu, tu endemsku beogradsku opštinu (otkinuće me zbog ovog "beogradsku", al' zaslužio sam) naspram koje i Bronks, i Harlem deluju k'o amiške vukojebine a brazilske favele kao godišnji odmor za vaše unutrašnje organe, nači, ne bi bilo loše znati gde i dokle se ta teritorija uopšte prostire. Što se ortodoksnih Zemunaca tiče, tu dileme nema: na severu je sâmo nebo granica, dok je na jugu to čuvena i po svemu legendarna palačinkarnica "Pinokio" u Karađorđevoj ulici, ta mitska "point of no return" kota, to omiljeno fast-food stecište zemunskih lobanja s početka ovog oproštajnog pism...*NAČI, BATEEE, SAD SI REKO BEOGRADSKA OPŠTINA I NIKAD VIŠE, ŠČUO???*
Razbijene lobanje i sa dvadesetak kopči preko celog bića, pišem ovaj primer i pitam se šta mi je sve ovo trebalo. Ja sam samo hteo da informišem buduće naraštaje i, možda, spasim par usijanih glava. Ovako zamalo izgubih onu sopstven...e, jebiga, eno ih idu Bohor i Smare, moram palim u ilegalu. Drž...
