Brdo na ekskurziji
Ne znam da li ste primetili ali na svakoj ekskurziji ima neko brdo. Moguće je da je to isto brdo, napravljeno za takve prilike. Gde god otišli, Mataruška banja, Barselona, Fruška gora, svuda posle zamornog puta, autobus Sloga/Janjušević-Kolesar/Jedinstvo konačno staje ispred nekog brda a tu je i potočić obavezno i restoran i vozači sedaju da jedu pljesakvaicu i piju pivo a i nastavnici isto a vi deco moja aj uz brdo gore, ajd iš. I onda se penjete stazom gore i penjete i već vam je to sve to poznato mada se prvi put penjete. Na pola puta je spomenik mahovine Borisu Dvorniku i tu sednete da popijete bajatu vodu od kuće i smrdljiv sendvič od juče i prsnete vodenim pištoljima Mileni u dupe a onda nastavljate da se penjete dalje još strmijim putem pitajući se da li sve ovo ima ikakvog smisla. I penjete se i penjete sve dok ne stignete do volšebnog vrha gde vas čeka i autobus i opet brdo i potok i restoran i musav šofer i nastavnici, siti, odmoreni, nasmejani i moto klub iz Čačka Aprilia parkirani motori pored autobusa.
Odlaze na dalek put ko to može znati, nastavnice, Darko se usro.
Nikad se recimo ne staje u neki pitom predeo, ravnicu ili u neki mirni zaseok pa da se razmilimo selom da pričamo sa seljanima i milujemo kokoš, ne, samo brdo, šuma, potok i penji se gore da vidiš restoran odozgore kroz granje kakav mu je krov, zelen, jel da, i u onom staklenom delu tamo... sve to jasno sada vidim, sada mi je sve jasno.
NitkovZviždi · 3. mar 2017.
