Bunt mladih pankera i priključenija

Просеравање пар екселанс. Поетско самоубиство нове генерације у коме нема ни Б од бунта, шта год бунт данас могао да представља, пошто је тренутно у моди и губи му се сваки смисао.

Подразумева бес који се осећао у Детроиту осамдесетих али се испољава зато што је "мама опет кењала због фризуре". Такође подразумева идејну сврсисходност једног "Black Flag"-а али су идејни творци сложни само око чињенице да су бесни јер су им "маме опет кењале због фризуре". Та емотивно унакажена бића морају некако издркати тај преголеми бес и чамотињу из себе.

На сцену тада ступа дежурни поета. Данас га није тешко наћи јер је сваки божији млађи адолесцент са главом набијеном у МТВ убеђен да се у њему крије текстописац века. Поета је такође у већини случајева и крститељ бенда. То, рецимо, увек крене наопако јер нико не може схватити озбиљно бенд "Полуделе Пластичне Пиксле", неславно крштен тако зато што је поета такође и татин будући графички дизајнер и нацртао је између две песме савршен лого са три измешана слова "П".

Кад смо већ код песама, нема ту неке велике филозофије. Нема више елегичних, социјалних цвиљења и урлања са било каквим смислом. Ови храбри млади, а богами и старији људи (јер прогрес дозвољава све осим прогреса разума) уче нас да се у свакоме од нас крије песник у служби бунта. Јер и најмања трунка мотивације и једна једина страна вокабулара могу нас нагнати да склопимо осуду земље, политичара, "естаблишмента", глобализације, или маме која је опет кењала због фризуре.