Čika Pera

U neka slavnija vremena, u srpskom narodu odomaćeni i, pre svega, u znak ljubavi nadenuti nadimak Kralja Petra I Karađorđevića. Čika Pera, jebote. Kao neki gotivni komšija iz kraja koji ti dopumpava loptu i krišom daje gutljaj piva/dim Lakija. E pa, ovaj iz naslova je bio preteča tog dobričine iz komšiluka, poznat još i kao Kralj Petar Oslobodilac i Stari Kralj, inače rođeni unuk Karađorđa i ozbiljna kraljina od čoveka...i verovatno poslednji pozitivac koji je sedeo na tronu sprske države, ono, još od Cara Dušana. Nebeski narod ga pamti i veliča kao mudrog, štedljivog, skromnog, plemenitog, hrabrog - a svi znamo koliko je pomenuti škrt na komplimentima kad su vladari u pitanju. Postoji tu, naravno, gomila priča i anegdota o njegovoj kuloći, kako na dvoru tako i van njega (tipa, jednom se pod lažnim imenom Petar Mrkonjić borio u Bosansko-hercegovačkom Ustanku 1875-e goodine, a s tim u vezi stoji i ime Mrkonjić Grada), ali je od svih verovatno najmoćnija i, ujedno, najneverovatnija ona u kojoj taj omaleni i ostareli čovek predvodi svoj narod u egzodusu preko Albanije, neretko i peške, kao običan čovek i smrtnik...kakvim je sebe, uostalom, i smatrao.

Elem - iako prilično u godinama i već teže bolestan, uspeo je da dočeka kraj rata i oslobođenje otadžbine...što je umeo i da proslavi brijanjem brade koju je puštao pune 4 godine. Kakav car, ali stvarno.