Juniorska reprezentacija SFR Jugoslavije, zbog osvojenog prvog mesta na svetskom juniorskom prvenstvu 1987. godine u Čileu, nazvana, Čileanci. Ekipa koja je pobedila Argentinu sa 4-0, tim koji je izbacio Brazil, koji je sprečio dve Nemačke da se nađu u finalu, pobedivši ih obe, tim koji je u prve 3 utakmice dao 12 golova. Generacija fudbalera zbog koje i dan danas mislimo da znamo da igramo fudbal.
Epitet, koji je davao za pravo naciji da od A reprezentacije u budućnosti očekuje titulu svetskog prvaka. Sve to se nije desilo, naravno, zbog svih sranja koja su nam se dogodila par godina nakon toga, ali san o tome još uvek živi u Srbima, još uvek se svi nadaju da će neka generacija da ispravi tu istorijsku nepravdu i da će Srbi pokazati svetu kako se igra fudbal. Na ovom svetskom je bila stativa.
Stanovnici Čilea (ajde?). Iako njihova domovina na svojoj teritoriji ima oko 60 aktivnih vulkana koji im neprestano šište gust dim iznad glava i spremni su da ih nenajavljeno iznenade i sve do jednog pretvore u pepeo, svakog drugog dana u proseku je tu i zemljotres da začini stvar, što u kombinaciji sa jednom od najdužih obala na svetu daje divan potencijal za veselo zapljuskivanje od strane cunamija, oni su ipak tu kao njeni ponosni stanovnici i pritom ih savršeno bole jajca za sve to. Čiliraju situaciju.
- Mare-solaža već treći napad ne dodaje Šomiju loptu u završnici. Nalupaće ga ovaj.
- Ko? Šomi? Ma joook, taj ti je čileanac.
--------------------------------------------------
- Zipa one čileance što vare u sred parkića na ovu zimoću.
- Pogle ih stvarno. Koi kraljevi!
--------------------------------------------------
- Oh, dragi, vratio si se ranije kući?
- Zapalio direktor, pa smo svi zbrisali. Vidim da si se i ti raskomotila...
- Ah, da, vruće mi nešto.
- Meh, da... Nego slušaj, srce, znaš da sam čileanac u ovakvim situacijama, ali pre nego što odem do kuhinje da lagano umutim sebi jednu nesicu, znaj da viri romboidna čarapa iz plakara, a nije moja. Moram da ti skrenem pažnju.
